Изложба

Изложба "Ведрине и сете Бранка Ћопића (1915 - 1984)

      Поводом 100 - годишњице од рођења Бранка Ћопића, 1. јуна у глерији Чиготе на Златибору, отворена је изложба "Ведрине и сете Бранка Ћопића", а ауторке ове изложбе и каталога су Ратка Младић, Народна и универзитетска библиотека Републике Српске и Олга Красић Маријановић, Библиотека града Београда. Организатори ове вредне изложбе су библиотека Специјалне болнице Чигота и Библиотека Љубиша Р. Ђенић.

     Пратећи кључне моменте из живота и стваралаштва Бранка Ћопића, хронолошки, на 35 плаката документима и фотографијама представљен је целокупни опус живота и рада: од рођења и детињства у Хашанима, школовања и студирања, боравка у партизанима, рада после рата до трагичног скока са Бранковог моста и краја његовог живота.

     Бранко Ћопић припада једном већ заборављеном времену, времену Другог светског рата и Титоистичкој Југославији, земљи која више не постоји. У тој земљи, шездесетих и седамдесетих година био је је најомиљенији, најтраженији и најчитанији писац како за децу, тако и за одрасле. Он је писац који је књижевности и историји оставио обиман књижевни рад, трагичну животну причу и значајни културни печат.

     Олга Красић Маријановић истиче да је Бранко Ћопић, иако је за многе био режимски писц, у суштини био највећи критичар тадашњег режима, и од стране тадашње врховне власти прогањан и цензурисан. И његов живот је био препун парадокса, преокрета и нечег судбински предодређеног.

     "Грађа изложбе највећим делом преузета је из Архива САНУ где се, вољом писца, и целокупна оставштина Бранка Ћопића. Љубазношћу академика Василија Крстића, као и особља Архива, стављена нам је на увид и обрађена и необрађена архивска грађа: рукописи, преписка, позивнице за различите манифестације, плакати, награде, новински чланци, фотографије из приватних албума породице Ћопић... За потребе изложбе скенирано је 1000 докумената, тако да прикупљена грађа далеко превазилази реализацију ове изложбе и каталога...", каже ауторка изложбе.

      "Од првих ствари па до данас ја личим на себе, пишем на свој начин и нећу себе да изневјеравам. Нећу и да разочарам своје читаоце који су на мене навикли, а ја на њих, јер сматрам да имам шта да кажем и нису ми потребни помодарски трикови и обмане... Желим својом литературом да афирмирам живот, све његове лепоте и радости и људе своје земље који су ми најближи и најпознатији дио човјечанства, опћељудске заједнице.

      Стојим, с друге стране, на становишту да све што се пише о људима у свјету треба да се саопћи разумљиво, на линији људске нормалне логике и да је ту непотребно закукуљавање, насилно прављење загонетке. Не знам чему води та наглашена херметичка литература, чему води, коме треба?"

                                                                                          Бранко Ћопић: Дијалози            

САНУ - 14532 - VIII - 46           

     

     

 

Српско писмо и језик кроз историју

"Код сваког су народа најсветије ове три ствари: закон, језик и обичаји; тим се народи један с другим рођакају и један од другог разликују. Како народ изгуби те три светиње, он изгуби и своје име"

Вук Стефановић Караџић                    

 

 

     У сарадњи са "Музејем језика и писма Тршић" од 17. маја у сали Библиотеке је отворена фото - документациона изложба " Српско писмо и језик кроз историју", ауторке мр Дајана Ђедовић, која је део сталне поставке Музеја у Тршићу. Као и Библиотека кроз неговање, промоцију и пласирање ерског хумора "Музеј језика и писма Тршић" кроз ову поставку популаризује језик у смислу Нематеријалног културног наслеђа. Библиотека и Музеј су већ и раније сарађивали тако да ова поставка преставља наставак успешне сарадње ове две установе.

     Ана Чуруговић, кустос, етнолог и антрополог Музеја језика и писма Тршић, говорила је ђацима ОШ "Димиртије Туцовић" о значају нашег језика и писма. По Аниним речима од када је отворен Музеј језика и писма у Тршићу 2011. године, од тада је и изложба Дајане Ђедовић део сталне поставке Музеја. Она је, развој нашег језика који је  био јако комплексан у историјском смислу,представила пријемчиво и одговарајуће свим генерацијама и најразличитијој публици.

     У оквиру изложбе приказана су писма која су се користила у Србији од 9 века: глагољица, ћирилица и латиница. Престављени су и најистакнутији реформатори српског језика и писма: Ћирило и Методије, Климент и Наум, Доситеј Обрадовић, Сава Мркаљ, Лука Милованов, Јернеј Копитар и Вук Стефановић Караџић. Поред тога, ауторка је кроз истраживање ове теме била у поседу низа докумената писаних различитим писмима, а Ана Чуруговић је све присутне упознала са самим Тршићем и животом и радом Вука Стефановића Караџића коме је Музеј посвећен.

    "Ми се у оквиру Музеја, заиста трудимо да, не само кроз изложбе већ и кроз друге програме, говоримо о језику као о важном чиниоцу културе, а и као о важном носиоцу идентитета", истиче Ана Чуруговић. "Кроз овакве изложбе приближавамо наш језик младима, дајемо важне одговоре и настављамо сарадњу са вашом библотеком коју смо започели када је у питању нематеријално културно наслеђе."

 

Изложба Библиотеке града Београда у Чајетини

     После Специјалне болнице Чигота, изложбу "Био једном један лаф" коју је приредила Библиотека града Београда, имали су прилику, од 2. до 15. марта 2016. године, да виде и ученици и мештани Чајетине.

     Ауторке изложбе: Олга Красић Марјановић, Владислава Ивковић Марковић и Виолета Ђорђевић су изложбом "Био једном један лаф" приказале читав живот и рад Душка Радовића, писца, новинара, афористичара, радио и ТВ уредника, човека који је великом броју деце и многим генерацијама зачинио детињство позитивним и помало иронично-критичким сликама и мислима о животу.

     Љиљана Ракић, библиотекар, је испричала ученицима интересатну причу и приближила дечје емисије уз које су одрастали њихови родитељи, баке и деке "На слово на слово", "Полетарац", "Лаку ноћ, децо"... Подсетила их је колико је Душко волео децу и на његове врцаве песме које је писао за њих.

     Изложба прати рад Душка Радовића, његов живот, признања. Кроз изложбу се провлаче и његова осећања, страхови и разочарања, тако да су ауторке успешно кроз фотографије и текст, цитирајући понекад и самог Душка Радовића, успеле да прикажу Душка Радовића онаквог какав је он заиста био, обичан човек и велики мислилац. Подсећање на његову култну радио емисију "Београде, добро јутро", на " Женске разговоре" по којима је прво снимљена серија, а после је овај текст адаптиран и за позориште... чине да Душко Радовић заиста буде представљен садашњим генерацијама.

     "Ако смем да будем нескроман, волео бих да ме људи памте по томе што сам на много различитих страна и простора покушавао да се борим против досаде и глупости. У ових скоро четрдесет година духовног живота Београда и околине живело је и ваљда ће остати нешто од моје ироније, хумора и племенитости..."

    Рекао је и записао Душко Радовић.

    Изложбу је за непуних петнаест дана видело око 300 посетилаца.

 

Био једном један лаф - изложба посвећена Душку Радовићу

             Изложба "Био једном један лаф", ауторки Олге Красић Марјановић, Виолете Ђорђевић и Саре Ивковић Марковић, отворена 3. марта 2016. године у библиотеци "Љубиша Р. Ђенић", на 30 различитих плаката бележи најважније моменте у животу и стваралаштву Душка Радовића: детињство у нишу и Суботици, долазак у Београд и почетак рада у Пионирским новинама, уређивање програма за децу Радио Београда и култна драма Капетан Џон Пиплфокс, уређивање програма на ТВ Београд - серије На слово, на слово и Лаку ноћ, децо, ТВ серија Женски разговори, рад на часопису Полетарац, уређивање на Студију Б... Изложба је отворена до 15. марта 2016. године, у организацији Специјалне библиотеке "Чигота" и библиотеке "Љубиша Р. Ђенић"

Изложба "Армијски ђенерал Крста Смиљанић" у Градском културном центру Ужице

     Поводом Стогодишњице од почетка Првог светског рата, у организацији  Градског одбора Удружења војних пензионера града Ужица, у понедељак, 15. јуна 2015. године, у Горњој сали Градског културног центра Ужице (бивши Дом ЈНА), биће отворена изложба " Армијски ђенерал Крста Смиљанић" ауторке Снежане Ђенић, историчарке и вишег кустоса. Поводом овог јубилеја, професор др Небојша Дамњановић, историчар из Београда, одржаће предавање на тему " Дринска дивизија и Четврти ужички пук у Првом светском рату."

Отворена ретроспективна изложба Милутина Кораћа

У оквиру циклуса "Они које не заборављамо" који је, пре три године, покренула Градска галерија у Ужицу с намером да се очува сећање на значајне уметнике из ужичког краја, у понедељак, 4. маја 2015. године у Сали Библиотеке, отворена је ретроспективна изложба, која је припремљена у сарадњи са овом установом, академског сликара и ликовног педагога Милутина Кораћа (Пожега, 1923. - Ужице, 2001.). 

Истакавши да је поставка "доказ да својим одласком уметник не престаје да живи, већ наставља да егѕистира кроз своје стваралаштво", Зоран В: Цветић, директор Градске галерије, поручио је да је Кораћ један од оних уметника чије стваралаштво треба да буде "инспирација новим нараштајима", а потом усказао велику захвалност уметниковој породици, али и Народном музеју, Историјском архиву, Учитељском факултету, који су уступили велики број Кораћевих дела за ту поставку.

У каталогу који прати изложбу, Драгиша Милосављевић, исоричар уметности и Кораћев близак пријатељ, подсетио је да је "Мићо Кораћ био виртуоз у многим подручјима људског духа. Био је сликар, уметник пејзажа, професор, певач, помало песник, гитариста, избалансирани забављач али само за одабране. Све што је радио, радио је са мером, ништа превише, нема претеривања нити буке нити прејаког звука. Када је сликао чинио је то у дослуху са природним окружењем без обзира на ликовне колоније или рад у затвореном простору..." 

 

фото: Драган Никић

Ретроспективна изложба Милутин Кораћ

У сарадњи са Градском галеријом Ужице, у понедељак, 4. маја 2015. са почетком у 20 часова, у сали Библиотеке биће отворена ретроспективна изложба слика „Милутин Кораћ“ у циклусу "Они које не заборављамо"

Милутин Кораћ је рођен 1932. године у Пожеги. Академију за ликовну уметност у Београду завршио је 1964. године у класи професора Мила Милуновића. Постдипломске студије завршио је на Академији уметности у Новом Саду 2000. године у класи професора Јована Ракиџића.

Поред сликарства, био је и посвећени ликовни педагог. Предавао је у Школи за квалификоване раднике, Педагошкој академији и на Учитељском факултету у Ужицу.

Био је члан УЛУС-а од 1974. године.

Живео је и радио у Ужицу, а повремено је боравио у Немачкој, Америци и Канади.

Преминуо је 3. августа 2001. године.

Самосталне изложбе: Пожега, Бајина Башта, Ужице, Златибор, Сирогојно, Косјерић, Вишеград, Чачак, Лучани, Минхен, Монтреал.

Учесник је великог броја ликовних колонија, као и многих хуманитарних акција.

Групне изложбе: Београд, Шабац, Ужице, Крушевац, Славонски Брод, Крагујевац, Краљево, Ваљево, Чачак, Лабин, Ријека, Врњачка Бања, Минхен, Монтреал.

Учесник је великог броја ликовних колонија, као и многих хуманитарних акција.

Награде: II награда за сликарство на књижевно-ликовном фестивалу Србије и Црне Горе у Шапцу 1958. године, II награда за сликарство на годишњој изложби студената Академије ликовних уметности у Београду 1964. године,
Откупна награда на Ужичкој ликовној ретроспективи 1971. године.

Изложба "Светлописом кроз прву српску ваздушну бању" гостовала у Ариљу

Изложба "Светлописом кроз прву српску ваздушну бању" гостовала је у недељу, 25. маја 2014. године у Народној библиотеци у Ариљу, а у оквиру традиционалне манифестације "Мајски дани културе" коју ова библиотека организује већ 19. годину за редом. "Мајски дани културе" одржавају се од 23. до 28. маја поводом прославе Дана града - дан Светог Ахилија. Организују се ликовни, књижевни, позоришни (професионални и аматерски), музички програми, филмске пројекције, изложбе слика и скулптура.

"Светлописом кроз прву српску ваздушну бању" је изложба приређена поводом обележавања 120 година организованог туризма на Златибору. Аутор изложбе је директорка Библиотеке и историчар, Снежана Ђенић, која је овом изложбом кроз старе фотографије Златибора показала сву његову лепоту и историјски развој.

фото: Народна библиотека Ариље

Отварање ретроспективне изложбе скулптура Милуна Видића

У уторак, 15. априла 2014. године, у Сали Библиотеке, отворена је ретроспективна изложба скулптура Милуна Видића.  

Вајар Милун Видић рођен је 1939. године у селу Роге код Пожеге. Академију ликовних уметности и постдипломске студије завршио је у Београду 1970. године у вајарској класи професора Мише Поповића. Радио је на Академији уметности у Новом Саду где је прошао сва звања од асистента до редовног професора за предмет вајање са технологијом. Године 1994. прелази на Факултет примењених уметности у Београду где ради као редован професор за предмет вајање све до 2004. када одлази у пензију. Умро је 2007. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.

Говорећи о животу и делу вајара Милуна Видића, директорка Библиотеке, Снежана Ђенић, је истакла: "Вајар, Милун Видић је иза себе оставио изузетно дело и маниром великог мајстора обележио српску уметничку сцену. У својим уметничким преокупацијама, иако остајући доследан модерниста, облицима свог рада, и сасвим дефинисаним вајарским рукописом, Милун Видић, изградио је својеврсну, готово ванвременску креативну позицију.

Знао је да каже:

"Сваки аутор се нада да ће његово дело, то јест, уметнички производ поставити неко питање, пробудити неку успавану или недосањану мисао, активирати неко чуло... а то је довољно за постојање и за обојеност живљења, за све вечне дилеме и моју, можда утопију."

Сликар и професор Учитељског факултета у Ужицу, Обрад Јовановић је, отворивши изложбу, рекао: "Да, тешко је писати о скулптурама вајара и професора Милуна Видића, јер оне су редуковане до знака, симбола и до врхунца минимализма у геометријском, иконичком и визуелном смислу. Оне су прочишћене и доведене до геометријске апстаркције и симболике, мисаоне појаве знака, односно смисла. Са друге стране тај минимализам тактилног, алегоричног, миметичког чини ове скулптуре набијене енергијом и неким тајанством немуштог, а ипак блиског. Оне су лишене пуке и баналне реалности и ближе су оностраном, апстрактном, него реалном и свакидашњем предметном свету. Код овог вајара се види игра, али се не види играч. Види се како, а не види се шта. Има простор, има време, али неме енергије. Енергија је остала у трајању, обистинила се у уметнику и његовом делању и нама самим који смо тим чином привучени и увучени у тај простор, у ту магију коју носе ове скулптуре."

 

Сакупљач садржаја