Еро и Турчин

   Орао Турчин ралицом по страни изнад некакве ћуприје, а Еро путем терао неколико натоварених коња. Кад се Еро прикучи близу, онда Турчин стане викати: Ђа, шароња, Ђа! И ти имаш памети, а Еро је нема. Уто Еро дође на ћуприју, па натера коње преко ћуприје, а њега стане запомагање: Јао мене до Бога милога, што ћу сад? А Турчин, кад то чује, брже-боље устави волове па стрчи к њему: Шта је, море Еро, шта је? О, мене, до Бога милога! Ето одоше ми коњи, а ја остадох за водом. Ајде, море, и ти за коњима. Не смем, господару, Бог а божја вера, ја туда за живот прећи! Бре ајде, море, не лудуј! Како не смеш прећи преко ћуприје куда иде свет и коњи натоварени прелазе! Ајја! Еро неће нипошто, него једнако јауче и лелече. Онда Турчин: 'Ајде, море, шта ћеш дати да те ја пренесем на леђима? А шта иштеш, господару ? Даћеш ми дванаест перпера. 'Ајде-де! Упрти Турчин Еру те га пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: Немам, господару, ни перпера, Бог и божја вера! А Турчин: Како немаш, бре! Зашто лажеш! Оди опет на леђа. Еро узјаше опет Турчина, те га још једном прејаше преко ћуприје, па га онда збаци Турчин на земљу: Ето! Цркни ту кад немаш чим да платиш! Па онда оде својим воловима и почне опет орати. А Еро онда скочи, па преко ћуприје: Еј, Турчине, гледај како и твој шароња има памети, а Еро је нема! Еле, он тебе прејаха двапут преко ћуприје.