Чајетинске приче

 

Библиотека Љубиша Р. Ђенић 20. март 2012. Зоран Богдановић,  пише афоризме и  скупља приче - Чајетинске приче.
 
* Каљевић звани Перо- Брацо, углавном је се суграђанима обраћао са Брацо, враћао се са неке славе. Добро припитог заустави га милиција. „Добар дан.‟ „Добар дан, ваше исправе.‟ Он покуша да изађе из кола, када га пресече хладан ваздух и он поче да пада. Милиционер не знајући куда, шта, хвата га и каже: „Шта да ти радим, буразеру, побогу?‟ Он одговара: „Ради ми шта хоћеш, само ме немој пуштати.‟
 
*Весо- метлица био на извесној сахрани. Женина линија... па је себи дозвољавао пуно пута да се и нашали. По опелу жене су у табут бацале разне ђаконије: пешкире, ратлуке, вунене чарапе... Говориле понеси овоме, ономе... Радоици, Милојци, Милинку... Ко се кога сетио. Он је слушао, слушао и у једном тренутку каже: „Побогу жене, па није мој старац кртица да то ноћас разноси по гробљу.‟
 
*Једне прилике Весо- метлица прилично загрејан у три. Зове га супруга да иде да узме децу из вртића. Пошто није био никад у вртићу, долази, изненеђена васпитачица прилази: „Извините којом згидом?‟ Каже: „Дошао сам да узмем децу.‟ Пошто га први пут виђа: „Извините, која су ваша деца?‟ Каже: „Нема везе. Дајте ми прво двоје, и онако ћу их сутра вратити.‟
 
*Покојни сликар, Божидар Ковачевић, човек који ји научио да живи на леру. Никада није радио. Живео је наравно од свог стваралаштва, сликања, али никада није имао дана стажа, никада ништа и није се његово време мерило сатом. Једне згоде смо седели. Наишао мој комшија , сељак из Доброселице. Седели су и пили и овај мали, мало: „Колико ли је сати? Треба да наиђе неки аутобус који чекам.‟ Овај гледа на руку, нема сата. Гледа по џеповима, нема сата. Даље се пије кафа и ракија. Овај поново говори: „Јој, колико ли је сати?‟ Он поново пипа по џеповима, гледа на руку и поново схвата да нема сат. На треће питање колико је сати? Он одговори: „Знаш шта, чича! Да се носиш у материну! Ја не знам ни који је век, а камоли који је дан и колико је сати !‟
 
*Весо- метлица и његов сапатник, сапутник господин Зорзић, тадашњи судија, иначе су их звали „Метла и Метлица", је ли где год су сели они су све чистили иза себе. Још у време комуниста када се славило мало кријући, мало мучки, задесили смо се на некој слави. Домаћин ко домаћин нуди пиво. Попили пиво. Било је касно, продавнице нису радиле, иначе било је од тог домаћинства и далеко. Газда нуди вино. Попију вино. Газда нуди вињак. Попију вињак. И када су кренули низ неку страну, каже Веселин- метлица:„Нешто само пуче иза нас. Ја се окренем. Икона. Неће га он догодине славити.‟