Отварање ретроспективне изложбе скулптура Милуна Видића

У уторак, 15. априла 2014. године, у Сали Библиотеке, отворена је ретроспективна изложба скулптура Милуна Видића.  

Вајар Милун Видић рођен је 1939. године у селу Роге код Пожеге. Академију ликовних уметности и постдипломске студије завршио је у Београду 1970. године у вајарској класи професора Мише Поповића. Радио је на Академији уметности у Новом Саду где је прошао сва звања од асистента до редовног професора за предмет вајање са технологијом. Године 1994. прелази на Факултет примењених уметности у Београду где ради као редован професор за предмет вајање све до 2004. када одлази у пензију. Умро је 2007. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.

Говорећи о животу и делу вајара Милуна Видића, директорка Библиотеке, Снежана Ђенић, је истакла: "Вајар, Милун Видић је иза себе оставио изузетно дело и маниром великог мајстора обележио српску уметничку сцену. У својим уметничким преокупацијама, иако остајући доследан модерниста, облицима свог рада, и сасвим дефинисаним вајарским рукописом, Милун Видић, изградио је својеврсну, готово ванвременску креативну позицију.

Знао је да каже:

"Сваки аутор се нада да ће његово дело, то јест, уметнички производ поставити неко питање, пробудити неку успавану или недосањану мисао, активирати неко чуло... а то је довољно за постојање и за обојеност живљења, за све вечне дилеме и моју, можда утопију."

Сликар и професор Учитељског факултета у Ужицу, Обрад Јовановић је, отворивши изложбу, рекао: "Да, тешко је писати о скулптурама вајара и професора Милуна Видића, јер оне су редуковане до знака, симбола и до врхунца минимализма у геометријском, иконичком и визуелном смислу. Оне су прочишћене и доведене до геометријске апстаркције и симболике, мисаоне појаве знака, односно смисла. Са друге стране тај минимализам тактилног, алегоричног, миметичког чини ове скулптуре набијене енергијом и неким тајанством немуштог, а ипак блиског. Оне су лишене пуке и баналне реалности и ближе су оностраном, апстрактном, него реалном и свакидашњем предметном свету. Код овог вајара се види игра, али се не види играч. Види се како, а не види се шта. Има простор, има време, али неме енергије. Енергија је остала у трајању, обистинила се у уметнику и његовом делању и нама самим који смо тим чином привучени и увучени у тај простор, у ту магију коју носе ове скулптуре."