Промоција монографије "Мој град" аутора Радомира Верговића

У четвртак, 05. јуна 2014. године, у Народном музеју у Ужицу, а у организацији библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" и Народног музеја из Ужица, одржана је промоција монографије Радомира Верговића "Мој град".

 

 Радомир Верговић рођен је у Ужицу 1939. године. Академију за примењену уметност, сликарски одсек, завршио је у Београду 1966. године, у класи професора Винка Грдана и Рајка Николића. Члан је УЛУПУДС-а од 1972. године. Осим сликарства, бави се и цртежом, графичким дизајном, карикатуром, мозаиком и ликовном критиком. Излаже 1960. године самостално и групно у земљи и иностранству. За свој рад је добио више награда и признања, а 2008. године је добио Награду за животно дело УЛУПУДС-а. Живи и ради у Ужицу.

 

Историчар и директорка Библиотеке, Снежана Ђенић, је у свом веома инспиративном и надахнутом говору истакла да: "Библиотека "Љубиша Р. Ђенић", поред своје основне делатности настоји да чува, излаже и публикује историјску и културну баштину, вредности које темеље наш идентитет и негују традицију духовности. То представља велику привилегију и једнако заовољство.

У сарадњи са Народним музејом Ужица, Библиотека се појављује као издавач једне по свему изванредне публикације "Мој град" која садржи два циклуса слика из импресивног сликарског опуса аутора Радомира Верговића.

У првом циклусу "Враћање праотачким частима" представљен је 21 портрет знаменитих личности ужичког краја из различитих области стваралаштва. Најстарији међу њима Гаврило Поповић, протојереј ужички, народни посланик и добротвор, рођен је 1823. године, а најмлађи Стојан - Стив Тешић, драмски писац и сценариста, 1942. године. Између њих је читав један век у коме су живели трудољубиви људи са Верговићевих портрета, радећи све да га учине што бољим.

Ту су председници влада и Народне скупштине, министри, високи црквени достојанственици, председници општина, индустријалци и добротвори, универзитетски професори, један харизматични ђенерал, и један мајор из Првог светског рата, личности из културе и уметности. У овој скупини портрета само су двојица међу живима Миленко Мисаиловић, драматург и редитељ и Љубомир Симовић, књижевник.

На свим овим портретима посебног мајсторства и префињене осетљивости, са личним, препознатљивим знаком Радомира Верговића, уз праву меру провокације, видљиви су оквири једног времена са многим својим невољама и благодетима и својеврсном трагиком, утиснутом као печат на историју српског народа.

Сваки од ових портрета садржава животни пут, одакле иду, шта су и где иду...лик, карактер и судбину... Разлог, узрок и смисао дати су кроз симболе који упућују.

Овај посве искрен омаж знаменитим , а заборављеним људима, обележен особеном поетиком Радомира Верговића, увид је у много сложенију димензију трајања где свест и савест, правда и законитост обликују један витешки закон враћања праотачким частима, извлачећи из мрака заборава многе даровите, храбре и по свему изузетне људе.

И како сам аутор каже: "Грех заборава праотачких части може се генерацијама испаштати. Као сликар, част ми је да могу колико - толико допринети да бар ликови неких од њих буду што дуже са нама."

Радомир Верговић на тај начин, маниром врсног мајстора враћа из принудног заборава оне који су достојни нашег трајног памћења.

Други циклус Верговићевих слика "У скривеној души града" потврђује његову однеговану потребу да продужи трајање свом граду, онаквом какав је био некада, са кућама које више не постоје, улицама, трговима, двориштима, бунарима и парковима.

Сви ти оплемењени животни простори као и моменти из свакодневног живота неког прошлог времена, биће сачувани за будућност, представљајући исовремено "заробљавање" или "замрзавање" делића историје нашег непосредног окружења. И зато поред естетског доживљаја Верговићеве слике су и један веродостојан докумнет, а то им даје посебну вредност.

На начин на који је замишљена , са својим несталим кућама у којима је скривена тананост душе, просторима сигурног уточишта, спрам којих је могуће одмеравати моћи и немоћи, са изузетним људима посебних вредности, који по обрасцу судбине добијају изглед достојанства и будног чувања части, публикација Мој град, тако постаје хроника једног времена ус сликама, а тиме и својеврсна историја."

Текстове Срета Бошњака, историчара уметности, Драгана Јовановића Данилова, књижевника, Миленка Мисаиловића, театролога, Драгише Милосављевића, историчара уметности и Зорана Јеремића, новинара, говорио је Слободан Љубичић, првак драме Народног позоришта у Ужицу.

 фото: Народни музеј Ужице