Представљена збирка прича "Живи примери" Виде Огњеновић

 У четвртак, 17. јула 2014. године, у Малој сали Специјалне болнице "Чигота", а у организацији библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" и библиотеке Специјалне болнице "Чигота", представљена је збирка прича "Живи Примери", знамените српске књижевнице и редитељке, Виде Огњеновић.

Основну школу завршила је у Врбасу, а гимназију у Сремским Карловцима. Дипломирала је на Катедри за општу књижевност на Филолошком факултету у Београду (1963) и на Одсеку за режију Академије за позориште, филм и ТВ у Београду (1965). Пише романе, приповетке, драме и есеје.

Књиге драма: Меланхоличне драме (1991), Кањош Мацедоновић (1993), Девојка модре косе (1993), Сетне комедије (1994), Милева Ајнштајн (1999), Јегоров пут (2000), Драме I-III (сабране драме у три тома 2001-2002), Дон Крсто (2007).

Књиге прича: Отровно млеко маслачка (1994, 2009), Стари сат (1996), Најлепше приповетке (2001), Права адреса (2007), Живи примери (2012).

Књига прозе: Путовање у путопис (2006).

Књига есеја: Насупрот пророчанству (2007)

Романи: Кућа мртвих мириса (1995), Прељубници (2006), Посматрач птица (2010).

Књига разговора: Нема више наивних питања (2008).

Театролошке студије: Страх од сценске расправе (1980) и Шекспироманија (1980).

Књижевне награде: "Андрићева награда", "Бранко Ћопић", награда "Просвете", "Лаза Костић", "Карољ Сирмаи", "Паја Марковић Адамов", "Стефан Митров Љубиша", "Тодор Манојловић", Награда Народне библиотеке Србије за књигу године (2007).

Драме и проза Виде Огњеновић превођени су на енглески, немачки, француски, чешки, пољски, македонски, бугарски и мађарски језик.

Вида Огњеновић преводи са енглеског и немачког језика.

Председница је српског ПЕН центра и Потпредседница Међународног ПЕН центра.

Књига прича "Живи примери" обухвата осам прича које је ауторка, Вида Огњеновић, писала седам година. По њеним речима, централна тема ове збирке прича је избеглиштво, дислоцираност, самоизгнанство, и то је једна од тема која је дуго заокупља, јер је директно у вези са питањем идентитета. Приповетка, као прозна форма, која је иманентна нашем језику и менталитету и њен је циљ да свака прича мора да буде утемељена у стварном животу и да је хуманог порекла, па и када је измаштана мора да звучи да је могућа.