Представљена књига "Осмех родне године" новинара и публицисте Радована Поповића

"Осмех родне године" је наслов књиге у којој су уоквирене белешке, репортаже и записи из ужичких "Вести" од 1957. до 1966. године, а које је писао Радован Поповић. Ову књигу приредили су ужички новинари Зоран Јеремић и Зоран Жеравчић, а објавило је Удружење "Колектив Ужице".

Љубитељима писане и лепе речи, после Бајине Баште и Ужица, књига чајетинској публици представљена је 10. октобра у сали Библиотеке. На промоцији су говорили проф. др Гојко Тешић, мр Слободан Радовић, Драгиша Милосављевић, а делове из ове књиге читао је један од приређивача, новинар Зоран Жеравчић. На крају вечери говорио је и сам аутор. 

Радован Поповић је писац и новинар, дугогодишњи уредник културног додатка "Политике", писац биографија, новинар ужичких "Вести" од 1957. године. Као новинар "Вести" објавио је 150 репортажа, записа и белешки, а 50 најупечатљивијих нашло се у књизи "Осмех родне године".

Говорећи о раду Радована Поповића, проф. др Гојко Тешић, редовни професор филозофског факултета у Новом Саду, књижевни историчар и есејиста, рекао је да се Поповићу, као изузетном новинару, пријатељу и човеку који уважава етичке вредности, диви до бескраја. По његовим речима, Радован Поповић је својим поштовањем новинарства као заната, доводио то новинарство до уметности и испоштовао је сваког с ким је разговарао и то је људскост и част. 

Магистар филолошких наука Слободан Радовић је истакао да су Поповићеве репортаже, белешке... животне, истините, пуне духа и осликавају време и људе тих педесетих и шездесетих година двадесетог века. " На тај начин, слике и приче из Поповићевог пера су документи које не би требало занемарити." - додао је Радовић. 

У том маниру и као велики поштовалац Поповићевог рада, наставио је и Драгиша Милосављевић, музеолог и публициста, говорећи о Поповићу као пријатељу, о Поповићу као сведоку једног времена које је записано и на сваки начин оставља печат и у историји и у новинарству.

Зоран Јеремић је на корицама књиге записао:

"Фактографија и карактерологија у Поповићевим описима наших прилика прожимају се на начин који подразумева и то да на сваку људску судбину гледамо као на непоновљиву и вредну пажње. Стога су његова проницљива репортажна запажања и својеврсне лекције из морала, а путописне белешке из Округа, са Истока и Запада, садрже ону данас тако потребну загледаност у блага људска лица и наличја.

Живе слике давно прохујалог времена из сваке странице ове књиге говоре о свежини и уверљивости једног непоновљивог новинског сведочанства."