Предавање - (Не)заборављени синови Великог рата

У среду, 8. маја, Библиотека "Љубиша Р. Ђенић" угостила је историчара Славољуба Станковића, који је чајетинској публици одржао предавање под називом "(Не)заборављени синови Великог рата", посвећено браћи Ускоковић: ђенералштабном потпуковнику Милану М. Ускоковићу (1881-1945) и санитетском пуковнику др Александру М. Ускоковићу ( 1894-1947).

Први свeтски рaт био je први тзв. индустриjaлизoвaни рaт. Збoг oгрoмнoг утицaja кoришћeњa aртиљeриje и других oбликa нaoружaњa кoje свeт дo тaдa ниje видeo, овај рат је убрао нajвeћи дaнaк људских живoтa - дeсeт милиoнa мртвих. Међутим, нису сви у Великом рату погинули од метка. Многи хероји који су преживели рат, много година касније страдали су од једне сасвим другачије врсте оружја, а то је заборав. Таква је била и судбина двојице браће, Милана и Александра Ускоковића, о којима је у библиотеци „Љубиша Р. Ђенић“ говорио Славољуб Станковић Тале.

Свој истраживачки рад у вези са породицом Ускоковић, Станковић, историчар и сарадник Српског биографског речника Матице Српске, објединио је у свом предвању које је настало на основу три научна рада: „Санитетски пуковник др Александар М. Ускоковић“, „Два (не)заборављена брата др Милутина М. Ускоковића: ђенералштабни потпуковник Милан М. Ускоковић и санитетски пуковник др Александар М. Ускоковић“ и (Не)заборављени синови Великог рата“ Старији брат, Милан М. Ускоковић познат под надимком Црногорац, био је близак Аписов пријатељ, начелник штаба Шумадијске дивизије. Током Великог рата завршио је у немачком заробљеништву заједно са осталима који су се нашли на француском броду који је био потопљен. Живот је завршио као директор Бродарске прометне банке.

Млађи брат, Александар, као студент медицине вишеструко је одликован за заслуге на ратишту на Солунском фронту. Био је француски ђак и управник више војних болница, али није заступљен ни у једној од књига које се баве овом темом. Објашњење за ову намерну грешку ранијих историчара који су се бавили Великим ратом и његовим херојима Славољуб Станковић налази у једноставној чињеници да „историју пишу победници“ и да већина његових колега није желела да се замера тадашњем режиму пишући о људима који су у својој биографији имали „мрљу“, односно који су у једном тренутку били или сами, или је то био неко од њихове уже породице, политички неподобни. Браћа Ускоковић су само једни од интригантних личности загубљених у једном времену и простору, а којима се, без цензуре - како сам каже, бави историчар Станковић.
 
Преузето са: ZLATIBOR PRESS
Aутор: Мирјана Ранковић Луковић