Изложба Библиотеке града Београда у Чајетини

     После Специјалне болнице Чигота, изложбу "Био једном један лаф" коју је приредила Библиотека града Београда, имали су прилику, од 2. до 15. марта 2016. године, да виде и ученици и мештани Чајетине.

     Ауторке изложбе: Олга Красић Марјановић, Владислава Ивковић Марковић и Виолета Ђорђевић су изложбом "Био једном један лаф" приказале читав живот и рад Душка Радовића, писца, новинара, афористичара, радио и ТВ уредника, човека који је великом броју деце и многим генерацијама зачинио детињство позитивним и помало иронично-критичким сликама и мислима о животу.

     Љиљана Ракић, библиотекар, је испричала ученицима интересатну причу и приближила дечје емисије уз које су одрастали њихови родитељи, баке и деке "На слово на слово", "Полетарац", "Лаку ноћ, децо"... Подсетила их је колико је Душко волео децу и на његове врцаве песме које је писао за њих.

     Изложба прати рад Душка Радовића, његов живот, признања. Кроз изложбу се провлаче и његова осећања, страхови и разочарања, тако да су ауторке успешно кроз фотографије и текст, цитирајући понекад и самог Душка Радовића, успеле да прикажу Душка Радовића онаквог какав је он заиста био, обичан човек и велики мислилац. Подсећање на његову култну радио емисију "Београде, добро јутро", на " Женске разговоре" по којима је прво снимљена серија, а после је овај текст адаптиран и за позориште... чине да Душко Радовић заиста буде представљен садашњим генерацијама.

     "Ако смем да будем нескроман, волео бих да ме људи памте по томе што сам на много различитих страна и простора покушавао да се борим против досаде и глупости. У ових скоро четрдесет година духовног живота Београда и околине живело је и ваљда ће остати нешто од моје ироније, хумора и племенитости..."

    Рекао је и записао Душко Радовић.

    Изложбу је за непуних петнаест дана видело око 300 посетилаца.

 

Био једном један лаф - изложба посвећена Душку Радовићу

             Изложба "Био једном један лаф", ауторки Олге Красић Марјановић, Виолете Ђорђевић и Саре Ивковић Марковић, отворена 3. марта 2016. године у библиотеци "Љубиша Р. Ђенић", на 30 различитих плаката бележи најважније моменте у животу и стваралаштву Душка Радовића: детињство у нишу и Суботици, долазак у Београд и почетак рада у Пионирским новинама, уређивање програма за децу Радио Београда и култна драма Капетан Џон Пиплфокс, уређивање програма на ТВ Београд - серије На слово, на слово и Лаку ноћ, децо, ТВ серија Женски разговори, рад на часопису Полетарац, уређивање на Студију Б... Изложба је отворена до 15. марта 2016. године, у организацији Специјалне библиотеке "Чигота" и библиотеке "Љубиша Р. Ђенић"

Изложба "Армијски ђенерал Крста Смиљанић" у Градском културном центру Ужице

     Поводом Стогодишњице од почетка Првог светског рата, у организацији  Градског одбора Удружења војних пензионера града Ужица, у понедељак, 15. јуна 2015. године, у Горњој сали Градског културног центра Ужице (бивши Дом ЈНА), биће отворена изложба " Армијски ђенерал Крста Смиљанић" ауторке Снежане Ђенић, историчарке и вишег кустоса. Поводом овог јубилеја, професор др Небојша Дамњановић, историчар из Београда, одржаће предавање на тему " Дринска дивизија и Четврти ужички пук у Првом светском рату."

Отворена ретроспективна изложба Милутина Кораћа

У оквиру циклуса "Они које не заборављамо" који је, пре три године, покренула Градска галерија у Ужицу с намером да се очува сећање на значајне уметнике из ужичког краја, у понедељак, 4. маја 2015. године у Сали Библиотеке, отворена је ретроспективна изложба, која је припремљена у сарадњи са овом установом, академског сликара и ликовног педагога Милутина Кораћа (Пожега, 1923. - Ужице, 2001.). 

Истакавши да је поставка "доказ да својим одласком уметник не престаје да живи, већ наставља да егѕистира кроз своје стваралаштво", Зоран В: Цветић, директор Градске галерије, поручио је да је Кораћ један од оних уметника чије стваралаштво треба да буде "инспирација новим нараштајима", а потом усказао велику захвалност уметниковој породици, али и Народном музеју, Историјском архиву, Учитељском факултету, који су уступили велики број Кораћевих дела за ту поставку.

У каталогу који прати изложбу, Драгиша Милосављевић, исоричар уметности и Кораћев близак пријатељ, подсетио је да је "Мићо Кораћ био виртуоз у многим подручјима људског духа. Био је сликар, уметник пејзажа, професор, певач, помало песник, гитариста, избалансирани забављач али само за одабране. Све што је радио, радио је са мером, ништа превише, нема претеривања нити буке нити прејаког звука. Када је сликао чинио је то у дослуху са природним окружењем без обзира на ликовне колоније или рад у затвореном простору..." 

 

фото: Драган Никић

Ретроспективна изложба Милутин Кораћ

У сарадњи са Градском галеријом Ужице, у понедељак, 4. маја 2015. са почетком у 20 часова, у сали Библиотеке биће отворена ретроспективна изложба слика „Милутин Кораћ“ у циклусу "Они које не заборављамо"

Милутин Кораћ је рођен 1932. године у Пожеги. Академију за ликовну уметност у Београду завршио је 1964. године у класи професора Мила Милуновића. Постдипломске студије завршио је на Академији уметности у Новом Саду 2000. године у класи професора Јована Ракиџића.

Поред сликарства, био је и посвећени ликовни педагог. Предавао је у Школи за квалификоване раднике, Педагошкој академији и на Учитељском факултету у Ужицу.

Био је члан УЛУС-а од 1974. године.

Живео је и радио у Ужицу, а повремено је боравио у Немачкој, Америци и Канади.

Преминуо је 3. августа 2001. године.

Самосталне изложбе: Пожега, Бајина Башта, Ужице, Златибор, Сирогојно, Косјерић, Вишеград, Чачак, Лучани, Минхен, Монтреал.

Учесник је великог броја ликовних колонија, као и многих хуманитарних акција.

Групне изложбе: Београд, Шабац, Ужице, Крушевац, Славонски Брод, Крагујевац, Краљево, Ваљево, Чачак, Лабин, Ријека, Врњачка Бања, Минхен, Монтреал.

Учесник је великог броја ликовних колонија, као и многих хуманитарних акција.

Награде: II награда за сликарство на књижевно-ликовном фестивалу Србије и Црне Горе у Шапцу 1958. године, II награда за сликарство на годишњој изложби студената Академије ликовних уметности у Београду 1964. године,
Откупна награда на Ужичкој ликовној ретроспективи 1971. године.

Изложба "Светлописом кроз прву српску ваздушну бању" гостовала у Ариљу

Изложба "Светлописом кроз прву српску ваздушну бању" гостовала је у недељу, 25. маја 2014. године у Народној библиотеци у Ариљу, а у оквиру традиционалне манифестације "Мајски дани културе" коју ова библиотека организује већ 19. годину за редом. "Мајски дани културе" одржавају се од 23. до 28. маја поводом прославе Дана града - дан Светог Ахилија. Организују се ликовни, књижевни, позоришни (професионални и аматерски), музички програми, филмске пројекције, изложбе слика и скулптура.

"Светлописом кроз прву српску ваздушну бању" је изложба приређена поводом обележавања 120 година организованог туризма на Златибору. Аутор изложбе је директорка Библиотеке и историчар, Снежана Ђенић, која је овом изложбом кроз старе фотографије Златибора показала сву његову лепоту и историјски развој.

фото: Народна библиотека Ариље

Отварање ретроспективне изложбе скулптура Милуна Видића

У уторак, 15. априла 2014. године, у Сали Библиотеке, отворена је ретроспективна изложба скулптура Милуна Видића.  

Вајар Милун Видић рођен је 1939. године у селу Роге код Пожеге. Академију ликовних уметности и постдипломске студије завршио је у Београду 1970. године у вајарској класи професора Мише Поповића. Радио је на Академији уметности у Новом Саду где је прошао сва звања од асистента до редовног професора за предмет вајање са технологијом. Године 1994. прелази на Факултет примењених уметности у Београду где ради као редован професор за предмет вајање све до 2004. када одлази у пензију. Умро је 2007. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.

Говорећи о животу и делу вајара Милуна Видића, директорка Библиотеке, Снежана Ђенић, је истакла: "Вајар, Милун Видић је иза себе оставио изузетно дело и маниром великог мајстора обележио српску уметничку сцену. У својим уметничким преокупацијама, иако остајући доследан модерниста, облицима свог рада, и сасвим дефинисаним вајарским рукописом, Милун Видић, изградио је својеврсну, готово ванвременску креативну позицију.

Знао је да каже:

"Сваки аутор се нада да ће његово дело, то јест, уметнички производ поставити неко питање, пробудити неку успавану или недосањану мисао, активирати неко чуло... а то је довољно за постојање и за обојеност живљења, за све вечне дилеме и моју, можда утопију."

Сликар и професор Учитељског факултета у Ужицу, Обрад Јовановић је, отворивши изложбу, рекао: "Да, тешко је писати о скулптурама вајара и професора Милуна Видића, јер оне су редуковане до знака, симбола и до врхунца минимализма у геометријском, иконичком и визуелном смислу. Оне су прочишћене и доведене до геометријске апстаркције и симболике, мисаоне појаве знака, односно смисла. Са друге стране тај минимализам тактилног, алегоричног, миметичког чини ове скулптуре набијене енергијом и неким тајанством немуштог, а ипак блиског. Оне су лишене пуке и баналне реалности и ближе су оностраном, апстрактном, него реалном и свакидашњем предметном свету. Код овог вајара се види игра, али се не види играч. Види се како, а не види се шта. Има простор, има време, али неме енергије. Енергија је остала у трајању, обистинила се у уметнику и његовом делању и нама самим који смо тим чином привучени и увучени у тај простор, у ту магију коју носе ове скулптуре."

 

Изложба "Прота Радосав Симић - српски духовник, неимар и добротвор" аутора Снежане Ђенић и Босе Росић гостовала у Народном музеју у Краљеву

У четвртак, 6. фебруара 2014. године, у Галерији Народног музеја у Краљеву, отворена је изложба под називом "Прота Радосав Симић - српски духовник, неимар и добротвор", аутора Снежане Ђенић, историчара и директорке Библиотеке и Босе Росић, етнолога.

"Током читаве српске историје свештена лица имала су значајну улогу у очувању духа светосавља који се није односио само на веру, цркву просвету, већ и на све области културног стваралаштва и живота. У црквеним круговима у томе су се посебно истицали они који су својим високим моралним принципима, врлином и благородношћу оставили трајни траг у памћењу савременика.

Један од таквих сигурно је био и протојереј ставрофор Радосав Симић.

Као човек и као духовник, као неимар и као добротвор, он заслужује да се његова дела забележе, али не у циљу испразног хвалоспева, већ стога што је сваки његов поступак вредан пажње. Велики у свом послу служења Богу и свом народу, доследан узвишеним начелима, обдарен милосрдном, хришћанском добротом, својим приљежним радом само је добро доносио, тако да га са правом можемо сматрати истинским духовним оцем",између осталог, записли су аутори у каталогу који прати изложбу.

Прота Радосав Симић је рођен 5. августа 1882. године у селу Бранешци у Срезу златиборском. По свршетку богословије имао је тек 20 година, а по ондашњем црквеном закону свршени богослов није се могао запопити пре 25 године старости, стога је до запопљења провео четири године као учитељ, а годину дана провео је у војсци. На Св. апостола Тому, 6. октобра 1907. године, епископ жички Сава Дечанац рукоположио га је у чачанској цркви за ђакона, а месец дана касније и у чин свештеника и постављен је за свештеника у Сирчанску парохију у Срезу жичком. Службовао је и у Рогачици, Доњој Краварици, Ужицу, па свуда подизао чесме, градио путеве, обнављао цркве и просвећивао народ.

За плодан свештенички и друштвени рад од стране црквених власти одликован је црвеним појасом, камилавком, протским чином и напрсним крстом, највећим црквеним одликовањем. Од стране грађанских власти одликован је орденом Светог Саве IV и V реда, орденом Југословенске круне V реда, Албанском споменицом и сребрном медаљом Црвног крста.

Овај "смирени молитвеник", протојереј ставрофор, умро је 1966. године у Ужицу, благодарећи Господу Богу што му је даровао здравље, разум, снагу да се могао, како је умео и знао одужити Богу, цркви и свом народу. Сахрањен је у Београду и испраћен речима: "Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остаје, ако ли умре - много рода роди."

"Прота Симић спада у ред оних свештеника који својим великим делом остављају трајни траг у сећањима својих савременика", рекла је поводом отварања, аутор изложбе Снежана Ђенић и додала "да је ова изложба само мали дуг овом великом оцу".

Отварању је, осим многобројних посетилаца и представника академске јавности Краљева, присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор жички г. Јован.

 

фото: Народни музеј Краљево

 

Изложба "Светлописом кроз прву српску ваздушну бању" у Библиотеци града Београда

У среду, 20. новембра 2013.године, у Галерији Атријум у Библиотеци града Београда, отворена је изложба поводом 120 година организованог туризма на Златибору, који је одувек изазивао интересовање својом раскошном лепотом и живописним пејзажима. Библиотека града Београда у сарадњи са библиотеком "Љубиша Р. Ђенић"организовала је овим поводом изложбу под називом "Светлописом кроз прву српску ваздушну бању", аутора Снежане Ђенић, историчара и директорке библиотеке "Љубиша Р. Ђенић".

120 година дуга традиција организованог туризма на Златибору званично се бележи од 20. августа 1893. године како и данас стоји уклесано на чесми поред језера у центру планине. Име Краљева чесма је добила по краљу Александру Обреновићу, који је тада посетио Златибор и подржао идеју златиборских домаћина да се овде оснује ваздушна бања због благодети и лековитости ове планине. 1908. Златибор је посетио још један краљ, Петар Први Карађорђевић.

Изложбу чини 85 фотографија које приказују развој туристичких насеља на Златибору од друге половине XIX века и добрим делом XX века. Ово је јединствена хроника Златибора у сликама путем које сазнајемо да су на ову нашу златну планину долазили и на њој боравили политичари, министри, књижевници, генерали... 

Изложбу је отворила госпођа Јасмина Нинков, директорка Библиотеке града Београда.

Изложба траје до 2. децембра 2013. године.

 

Изложба "Век Вујице Јевђевића" - Завичајни музеј Прибој

У петак, 11. октобра 2013. године, у галерији "Надежде Наде Виторовић" у Завичајном музеју У Прибоју, отворена је изложба под називом "Век Вујице Јевђевића - 100 година од рођења".

Изложбу је отворила, историчар и директор библиотеке "Љубиша Р. Ђенић", госпођа Снежана Ђенић, која је том приликом рекла: "Велику привилегију и част представља учешће на овом скупу али и сама чињеница да данас бројимо 100 година од рођења једне изузетне личности, гласовитог и светски признатог научника, професора доктора Вујице Јевђевића."

Затим је, говорећи о животу и раду, професора Јевђевића истакла: "Обележавање једног оваквог јубилеја подстиче да се са поштовањем сетимо професора Јевђевића, који је био водећи светски научник у области вода, оснивач савремене Стохастичке хидрологије, један од најцитиранијих светских научника, визионар који је оставио дубок траг и дао научне доприносе у читавом низу наука о водама. 

Рођен је 12. октобра 1913. године у Касидолима код Прибоја. Године 1936. дипломирао је на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду. Студије наставља на престижној високој школи у Греноблу на којој 1938. године добија диплому хидротехничког инжењера.

Након рата, кога је провео у заробљеништву, одмах по повратку у земљу преузима низ одговорних послова као пројектант, истраживач, и саветник за водопривредна и хидроенергетска питања.

Формира хидроенергетски завод и у периоду од 1949. до 1956. године налази се на његовом челу. Истовремено отвара пут настави хидрологије на Грађевинском факултету у Београду, постаје први професор на овом предмету и пише први уџбеник, уводећи тако на велика врата Југословенску хидрологију у светске воде.

У Српској академији наука и уметности 1955. године одбранио је докторску дисертацију под насловом "Методе изучавања водних снага" и тиме постао први доктор техничких наука из области водопривреде и хидротехнике.

Професор Јевђевић био је по много чему први у Србији: први доктор хидротехнике, први професор хидрологије, први професор Коришћења водних снага, аутор прве књиге из хидрологије, аутор првог чланка о водопривреди, пројектант прве насуте бране у Југославији, оснивач прве хидрауличке лабораторије.

На међународном плану, након Милутина Миланковића био је најпознатији од српских грађевинских инжењера. Као светски афирмисан експерт 1958. године одлази у Америку, и већ након две године бива изабран за редовног професора на грађевинском факултету Универзитета Државе Колорадо у Форт Колинсу, који захваљујући професору Јевђевићу постаје најпознатија светска висока школа хидротехнике.

Фасцинантна студиозност професора Јевђевића потврђује се и на публицистичком плану. Објавио је 22 књиге и преко 210 радова и одржао бројна предавања на курсевима и семинарима широм света.

О одјеку његових радова на међународној сцени поред осталог говори бројност и квалитет међународних награда али можда најпре тек успостављена највиша национална, али уједно и највиша светска награда Америчког Удружења Грађевинских Инжењера (ASCE) која му је као првом додељена за научна достигнућа у области хидротехнике, јуна месеца 1996. године.

Ово је личност коју не смемо заборавити јер је достојна нашег трајног памћења. Велика дужност свих нас је да сачувамо слику великих људи чије су добре намере, вредна дела и трудољубивост видљиви тако да постају део колективне меморије једне епохе, а то сигурно представља снажан услов опстанка и темељну одредницу наше будућности."