Шаљиве приче

Мала згодна прича - Раде ради

    Млади Раде је за 1000 еура купио коња од газде са имања. Газда је обећао испоруку следећи дан. Сутрадан је газда дошао и рекао:

- Жао ми је момче, коњ је цркао.

- Добро, вратите ми мој новац - рече Раде.

- Жао ми је, већ сам то потрошио.

- Онда ми донесите цркнутог коња.

- Добро, а зашто?

- Расписаћу лутрију. Награда ће бити коњ, а Вас газда молим , само ћутите и не говорите ником да је коњ угинуо.

     Месец дана касније газда сретне рада и упита га шта је било са њим. Раде рече газди:

- Ништа посебно. Расписао сам лутрију. Уплатни листић је био 5 еура. Продао сам 2000 листића и зарадио 10 000 еура.

- Зар се нико није жалио ? - упита газда.

- Да, само тип који је добио главни добитак. Вратио сам му његових 5 еура и показао цркнутог коња. Није се бунио!!!

 РАДЕ САДА РАДИ У БАНЦИ И МОЖДА РАДИ ВАС.

 А БАНКЕ САМО РАДЕ СВОЈ ПОСАО И УВЕК НАЂУ НОВЕ КОЊЕ.

     Забележено 6. марта 2013. године.

     Испричао Реља Радовић, радник Чиготе.

 

Чајетинске приче

 

Библиотека Љубиша Р. Ђенић 20. март 2012. Зоран Богдановић,  пише афоризме и  скупља приче - Чајетинске приче.
 
* Каљевић звани Перо- Брацо, углавном је се суграђанима обраћао са Брацо, враћао се са неке славе. Добро припитог заустави га милиција. „Добар дан.‟ „Добар дан, ваше исправе.‟ Он покуша да изађе из кола, када га пресече хладан ваздух и он поче да пада. Милиционер не знајући куда, шта, хвата га и каже: „Шта да ти радим, буразеру, побогу?‟ Он одговара: „Ради ми шта хоћеш, само ме немој пуштати.‟
 
*Весо- метлица био на извесној сахрани. Женина линија... па је себи дозвољавао пуно пута да се и нашали. По опелу жене су у табут бацале разне ђаконије: пешкире, ратлуке, вунене чарапе... Говориле понеси овоме, ономе... Радоици, Милојци, Милинку... Ко се кога сетио. Он је слушао, слушао и у једном тренутку каже: „Побогу жене, па није мој старац кртица да то ноћас разноси по гробљу.‟
 
*Једне прилике Весо- метлица прилично загрејан у три. Зове га супруга да иде да узме децу из вртића. Пошто није био никад у вртићу, долази, изненеђена васпитачица прилази: „Извините којом згидом?‟ Каже: „Дошао сам да узмем децу.‟ Пошто га први пут виђа: „Извините, која су ваша деца?‟ Каже: „Нема везе. Дајте ми прво двоје, и онако ћу их сутра вратити.‟
 
*Покојни сликар, Божидар Ковачевић, човек који ји научио да живи на леру. Никада није радио. Живео је наравно од свог стваралаштва, сликања, али никада није имао дана стажа, никада ништа и није се његово време мерило сатом. Једне згоде смо седели. Наишао мој комшија , сељак из Доброселице. Седели су и пили и овај мали, мало: „Колико ли је сати? Треба да наиђе неки аутобус који чекам.‟ Овај гледа на руку, нема сата. Гледа по џеповима, нема сата. Даље се пије кафа и ракија. Овај поново говори: „Јој, колико ли је сати?‟ Он поново пипа по џеповима, гледа на руку и поново схвата да нема сат. На треће питање колико је сати? Он одговори: „Знаш шта, чича! Да се носиш у материну! Ја не знам ни који је век, а камоли који је дан и колико је сати !‟
 
*Весо- метлица и његов сапатник, сапутник господин Зорзић, тадашњи судија, иначе су их звали „Метла и Метлица", је ли где год су сели они су све чистили иза себе. Још у време комуниста када се славило мало кријући, мало мучки, задесили смо се на некој слави. Домаћин ко домаћин нуди пиво. Попили пиво. Било је касно, продавнице нису радиле, иначе било је од тог домаћинства и далеко. Газда нуди вино. Попију вино. Газда нуди вињак. Попију вињак. И када су кренули низ неку страну, каже Веселин- метлица:„Нешто само пуче иза нас. Ја се окренем. Икона. Неће га он догодине славити.‟

 

Приче о Чајетинцима

Чајетина, 27 мај, 2012. године. Говори Мира Раковић

*Листа Весо календар. Одједном исцепа март и баци у канту. Питају га:„Што то Весо баци?‟ А он одговори:„Ј...  месец који ни једну славу ни приславу нема!‟

*Чумић Драгутин - Чума. Правник. Бивши судија за прекршаје у Чајетини. Када је полагао пријемни испит за упис на Правни факултет имао за тему да прича о Вуку Стефановићу Караџићу. Рекао је само две, три реченице. На питање професора:„Само толико?‟ Он одговори:„Ја о њему толико, а он о мени ни оволико не зна.‟

*Весо је добио дете са својом женом и треба да купе креветац и гледају а он каже: „ Што ће нам оволики креветац, када дете може да стане у једну фијоку“

*Једном приликом дете им је током ноћи пало са кревета. Ујутру Весова жена каже: „ Како је пало? Како нисмо чули?“ А Весо каже: „ Ставићемо га вечерас на регал, па ћемо чути!“

*По нашем обичају за свадбе се дуже спрема и припремају печење и сва јела, али Весо би једном приликом изјавио: „ Каке свадбе, људи! Саране су бог! Једино тамо је све тазе и на време!“

* Такође, по нашем обичају, кад човек умре ставља му се новац, да му се нађе на оном свету.Када је Весу умро таст, сва његова ближа фамилија спушта новац. Весо каже:  „ Знате, људи, ја ћу узети ове паре, а теби тасте, ево овај чек, па тамо потроши!“

Златиборци и Кинези ће владати светом

 

 

    ***Али знаш бојим, се данас, да је мало нарушен и ток нормалног живљења. Некад си могао слободно, а сад сам се мало изгубио. Ја сам ти у дужничком ропству према банци. Ја не знам више како народ живи. Ја знам да све што зарадим дам тамо. И ето, увек ми је претило што је ђед говорио: „ Од школе ти ништа није вајда, ето.“ Мада сам предлагао једној Кинескињи, кад је Србија требало да прави пут од Суботице па да изиђе на море, а Америка да плати одштету за бомбардовања. Они то да финансирају , све. То је једна америчко-кинеска компанија, она је требало то да изведе.Она ми је жена рекла да имају 30 000 инжењера у том пројект бироу, та компанија. Знаш шта је то? Еј! Па реко, добро што се ви плашите, ви Кинезе доведите овде, сваком по крамп, то појде ову планину, то није проблем. Него бољи посо можемо да направимо. Они људи подигоше обрве. Слушај, реко, овде код нас тада било 20 села по 60 људи неожењено. Дајте, ја сам чуо да код вас 15 милиона умире од глади. Дај да изаберемо, треба ми једно 1200 девојака и ја ћу узети једну да припочну људи ови да се ожене и ви кад пођете у освајање света по пророчанству креманском, а ви кад видите људе овде, исте косе оћи, само још јачи и већи од вас ви ћете се нама покорити и ми ћемо владати светом. А она мени каже: „ А ти си као Менгеле, докторе!“

     Можда јесам, али нисам никог убио, нисам никог закло, него је експеримент изводљив, пун љубави и никог не кошта.***

  Испричао Млађен Весовић, доктор, 2.фебруара, 2012. год.

Сулудаста прича

   ***Дођу Кокорине код нас, код мене у Очкој гори, дођу сви, и сад је ука и бука у старој кући. Знаш како је оно, попије се и дођу и из Пашића, пуна кућа, а ја то посматрам као дете од 10 година, ту се задесио....И бука је велика. Миле тврди покојном Жарку да кад иду магаре и домаћин, вук прво скаче на магаре. Жарко виче да вук прво напада домаћина. Кокора тврди да и кад је пашченце ту, прво напада пашченце, а покојни ћале све вако држи ногавицу и виче:“ Да, тачно....добро, интересантно....“ и једном и другом и трећем , и дода: „ И он кад поједе магаре пређе на домаћина!“ Жарко скочи“ Каквог домаћина, поједе магаре“. Милан опет заступа теорију да се једе пашченце, јер ће оно прво да стане у одбрану. „ Човече!!!“ , кречи Жарко, „ Ма ти никад ниси видео кад он једе магаре!“, а ћале каже: „ Ако тера сланину на магарету, то је њему најлепша жртва“. Иде нека прича сулудаста, ја гледам и сав сам унезверен. Само одједном Луце се попне на столицу са оним сомбрером, сламнатим: „ О чему ви то, будале, причате? Па кад би вук гладан разнмишљао ко је Милутин, а ко магаре? Па, зар је он ишао у школу, бре?“***

Пеђа Каљевић, 2. фебруар, 2012.године

 

"Кад би ти рек`о ти, би се наљутио!" "Ја, умрјех, да ти не дође, докторе!"

     ***Једне прилике сломим ногу, знаш, и овај, је... ли га, да ти кажем, сад ми је све јасно зашто шта долази, знаш, све се завршило...није ништа страшно, је... ногу. Све што ти се догоди има свој разлог, своју једначину. Ево његова Гоца, математичарка зна, све ти долази по математичком закону. Ја сломим ногу, сад ја видим, ђаво однео шалу. Онај ми доле ортопед, Мире Јевтић, мој добар пријатељ, оће да ме оперише. Оно једно дјете, видим да је докторка, каже „ Добро доктор каже, оперишите!“, а она не зна да сам и ја доктор. Реко „ Дјете, прођи ме се.“ Него ме и страх. Имао би ја поверења у њега да ме оперише него немам поверења да ли је стерилна та апаратура. Јер знаш, у кост ако уђе инфекција ту је прича завршена, ти си готов. Знаш, у трбушну марамицу може, излечи се, али у кост не смеш. Кост ти је заштићена и ако се она наруши, готов си. И ја сад видим ђаво однијо шалу, и ја узмем да се лечим, дај овог малог што гипсује, кажем ја њему како ће да ме изгипсује и свако вече ту лонгету скидам и ја привијам разне мелеме, разне гавезе и остало. После две недеље снимим и видим почело да хвата зарастање.

   Бацим ја штаке пре месец дана и почнем да идем на посао. И сад идем ја са штапом кроз ходник и остају ми уши иза мене, знаш и слушам ја, ходник пун народа. „ Јој, јадан доктор , мора да га боли“, каже једна баба. Једна млађа каже: „ Е, нек виде и они како боли!“. Један старији чика каже:" Мен` се чини да се шлогоро“, а један радознали пита: „ Докторе, што носиш тај штап?“ а ја кажем: „ Кад би ти реко ти би се наљутио.“Ја идем даље, а он“ Реци, реци, што носиш тај штап?“ а ја ћу опет њему „ Кад би ти реко ти би се наљутио.“ Мало јопет не да му ђаво мира“ Докторе, што носиш тај штап?“ Привуче пажњу свих оних људи и сви се окренуше да чују. Реко „ Слушај, у стоку се без тољаге не силзи.“ „ Е, што те питах'“, каже.***

                                                       " Ја умрјех..."

    ***А једне прилике смо ишли, у, како се зове визиту, није било ни пута него сам ишао коњем горе. Жељни разговора и лека они људи горе једва чекају да им дође неко и да се успут прегледају. Кад чека нека баба, знаш, у ћошку кути. Ја знам да ћемо ми да се заракијамо и да мезетимо и чим сам дошо баби извадим топлометар и дам јој. Пијемо ми, причамо, пршута…ја и заборавио. Три пута излазим па се сетим. Тек прошло неко доба, богами пред зору... и кад сам ја дошо овде, саберем се и реко ђе она баба... Одем тамо, баба дима „ Дјете, е, да ми ово не тури синоћке, ја умрјех“***

                                                                              Испричао Млађен Весовић,доктор, 2. фебрура , 2012.

Како је настало ужичко коло

      Попео се Милојко на Радојкину шљиву и бере ли бере шљиве. Осмотри га Радојка и рече:

      - Милојко, немо да ми крадеш шљиве. Силази озго иначе ћу те тужити тати.

     - Ћути Радојка, иначе кад сиђем одавле уватићу те и отрешћу те ко ову шљиву.

     - Милојко, силази, садево зовем тату.

     - Реко сам шта ће да бидне с тобом кад сиђем.

      Радојка видевши да је Милојко не зарезује поче да зове оца:" Тата! Тааата!"

      Милојко сиђе и поче да остварује своји претњу, а Радојка настави да зове оца нешто тише: " Та-та, Та-та, та-та, та-та, та, та, та..."

      И тако је настало ужичко коло.

      ПА: У ужичком крају изрази "отрести" и "стрести" имаји и преносно значење - вођење љубави.

                                                 Испричао Бора Чорба на концерту на Краљевом тргу на Златибору.

Еро и Турчин

   Орао Турчин ралицом по страни изнад некакве ћуприје, а Еро путем терао неколико натоварених коња. Кад се Еро прикучи близу, онда Турчин стане викати: Ђа, шароња, Ђа! И ти имаш памети, а Еро је нема. Уто Еро дође на ћуприју, па натера коње преко ћуприје, а њега стане запомагање: Јао мене до Бога милога, што ћу сад? А Турчин, кад то чује, брже-боље устави волове па стрчи к њему: Шта је, море Еро, шта је? О, мене, до Бога милога! Ето одоше ми коњи, а ја остадох за водом. Ајде, море, и ти за коњима. Не смем, господару, Бог а божја вера, ја туда за живот прећи! Бре ајде, море, не лудуј! Како не смеш прећи преко ћуприје куда иде свет и коњи натоварени прелазе! Ајја! Еро неће нипошто, него једнако јауче и лелече. Онда Турчин: 'Ајде, море, шта ћеш дати да те ја пренесем на леђима? А шта иштеш, господару ? Даћеш ми дванаест перпера. 'Ајде-де! Упрти Турчин Еру те га пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: Немам, господару, ни перпера, Бог и божја вера! А Турчин: Како немаш, бре! Зашто лажеш! Оди опет на леђа. Еро узјаше опет Турчина, те га још једном прејаше преко ћуприје, па га онда збаци Турчин на земљу: Ето! Цркни ту кад немаш чим да платиш! Па онда оде својим воловима и почне опет орати. А Еро онда скочи, па преко ћуприје: Еј, Турчине, гледај како и твој шароња има памети, а Еро је нема! Еле, он тебе прејаха двапут преко ћуприје.

Еро и кадија

Чувао Еро кадијина говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с кадијиним говедима. Једанпут се догоди те се пободе кадијина крава с Ерином, па Ерина крава убоде кадијину на мјесту. Онда Еро брже-боље отрчи кадији: "Честити ефендија, твоја крава убола моју краву!" "Па ко је крив, море! Је ли је ко наћерао!", пита кадија. "Није нико", одговара Еро, "него се поболе саме!" "Е, вала море, марви нема суда!" Онда Еро: "Ама чујеш ли ти, ефендија, што ја кажем: моја крава убола твоју краву!" "А, а, море! Стани док погледам у ћитап", рече кадија, па сегне руком да довати ћитап, а Еро те за руку: "Нећеш, Бог и Божја вјера! Кад нијеси гледао мојој крави у ћитап, е вала нећеш ни својој!"

Сакупљач садржаја