"Сећање на Ћупа"
13. септембра 2013. године навршило се пуних девет година од смрти једног од наших највећих завичајних песника-Михаила Ћуповића. Тим поводом, у четвртак, 12. септембра 2013. године у 19.00 часова у Дому културе у Чајетини, у организацији библиотеке "Љубуша Р. Ђенић", библиотеке Специјалне болнице "Чигота" и Културно-спортског центра одржано је поетско вече под називом "Сећање на Ћупа".
Михаило Ћуповић је био омиљен на свом Златибору. Био је скроман, увек добро расположен и насмејан. Волео је људе, а највише децу, којој је посветио највећи број својих песама. Ћуповићева поезија одише неизмерном љубављу према завичају и лепотама Златибора, Шаргана и Таре. Са пуно разумевања пева о напорима и мукотрпном животу златиборских сељака и кириџија. У песмама за децу присутна је искрена и топла љубав као родитељско разумевање за дечије мале жеље и игре, док у родољубивим песмама пева о слободарству као "вечитом пламену" и људима који су делом обележили своје време.
О Михаилу Ћуповићу су говорили наши завичајни песници: Мирјана Ранковић Луковић, Милосав Г. Радибратовић и Мирјана Стакић. Они су недавно, тачније 29.августа 2013.године, примљени у Удружење књижевника Србије, које је основано давне 1905. године где су многи наши познати књижевници били чланови овог удружења.Говор доц.др Мирјане Стакић је одушевио све присутне:
"Михаила Ћуповића сам упознала 2001.године. Сећам се да је у моју канцеларију, пошто сам обављала посао вршиоца дужности директора Библиотеке у Чајетини, ушао крупан човек у златиборском џемперу. Не могу да се тачно сетим шта је био повод тог првог сусрета, мислим да се распитивао за неку стару и ретку књигу, али памтим осећај пријатног изненађења, и скоро неверице коју је оставио за собом. Ниједном се није похвалио да је он Михаило Ћуповић. Песник, жива легенда Златибора. Пријатан, обичан човек. Разговарали смо. Причао ми је о Мокрој Гори, Златибору, својим унуцима. Припадао је оном ретком соју људи који умеју да изузетно говоре, али и да саслушају своје саговорнике, да покажу истинско разумевање, упуте топлу људску реч. Деловао је као обичан, просечан човек. Од песника, ваљда по некој предрасуди, која корене вуче још од античког веровања у надахнуће и директну комуникацију са Музама, очекујемо неку наглост, екстравагантност. Код Михаила Ћуповића памтим само смиреност, благост и осмех. Можда ме је зато увек задивљавао преображај који је он доживљавао на сцени. Мало је песника који умеју да истински добро казују своју поезију, као што је Ћуповић то могао. Да загрми попут Бога са Олимпа онда када је потребна снага, да унесе топло треперење вибраната када дочарава лепоту пејзажа и предела свог Златибора, да глас претвори у топли шапат који нас дубоко дирне кад говори о љубави и младости, да се идентификујемо са њиме, осетимо носталгију и бол или да нас раздрагано понесе, па да се и сами осетимо попут несташног детета када је певао игри и несташлуцима.
Ћупо на сцени, Ћупо песник и Ћупо као саговорник, различите су појаве, а свака подједнако снажна, упечатљива и велика. У почетку ми је било тешко да их повежем. Стрпљиво је одговарао на моја питања:
- Јел Бога Вам Ћупо, имате ли Ви трему, када изађете пред толике људе?
- Имам, док не почнем да говорим, а кад почнем, ја је заборавим.
- Ћупо, одакле Вам падну на памет, онако лепе теме и идеје?
- Не знам, дођу однекуд и ја само запишем.
Ово Ћупово "дође однекуд" садржи одговор на питање, мудрост у коју већ вековима покушавају да проникну филозофи и мислиоци који се баве тајном песничке уметности и порекла инспирације. Поезија се не крије у великим наукама и епигонству, опонашању узора, прави се песник се рађа као такав. Михаило Ћуповић је био такав, прави песник, и као и сви велики људи, изузетно скроман, могу слободно да кажем, готово несвестан вредности талента који носи у себи. Не могу а да се не запитам, колико смо ми као средина били свесни тога: каква песничка величина живи поред нас. Готово да нема човека у Србији који не зна да запева бар рефрен из песме о Златибору и Тари, а колики проценат њих зна да је у питању Ћупова песма. Михаилу Ћуповићу то није било важно, није му сметало. Увек је био ту: да улепша својим стиховима, забави својом причом: ревије завичајних песника, ретроспективе културних дешавања, дружења са малишанима уз стихове. Кад год је тебало да се њему самом организује промоција, урођена скромност је проговарала из њега: - Не могу ја то. Није то за мене - говорио је човек иза кога је остало преко 100 песама о Златибору.
И онда када је требало да на вечери у част рођендана и јубилеја књижевног стваралаштва, 13.септембра 2004.године, радници Библиотеке су у просторији сале за промоције уместо књижевне вечери организовали комеморацију. Једноставно, за земаљског живота није му се дало. Да може бркати златиборски делија да са неког небеског обронка који подсећа на његов Златибор, види своју спомен бисту у парку коју је Општина Чајетина подигла њему у част, да може да види књижевне вечери посвећене њему у сећање , верујем да би рекао и бранио се: - Немојте, није то за мене.
Михаило Ћуповић ће живети кроз своју поезију и онда кад нас не буде било. То је његов траг и духовна задужбина коју нам је оставио у аманет. Не да га не заборавимо, јер ће сећање на њега умногоме надживети оне који су га познавали, и живеће кроз песме које ће унуци наших унука говорити својој деци или изабранику срца уз смирај неке златиборске или друге зоре.
Сећање на Михаила Ћуповића је сећање на великог и изузетног човека, који је успео да замаскира своју изузетност, да се прикрије плаштом обичности и завара нас да је један од нас, и тиме нас, чини ми се, тек после смрти, опомене да држимо очи чврсто отворене, да нам не промакну трагови бесмртника и изузетних људи који са нама деле земаљско битисање."
Библиотекар и заменик директора Библиотеке, Љиљана Ракић, је поздравивши присутне рекла: "Мислим да је заиста била част познавати Михаила Ћуповића. Жао ми је што и ја нисам међу привилегованим који су га знали, али о његовом животу и делу остала је прича која се преноси са генерације на генерацију..."
Његови дугогодишњи пријатељи и људи који су га најбоље познавали су, такође, говорили о Ћупу: наш познати песник Слободан Вучинић, потпредседник Управног одбора фондације "Михаило Ћуповић" Драган Новаковић, затим Жарко Божанић и Душан Тмушић.
Деца из драмског студија "Бистричак", Драгана Станић, Катарина Бјелић, Јована Мишић, Лука Вирић, Матија Милекић и Саво Шућуровић, су рецитовали Ћупове стихове.