"Кад би ти рек`о ти, би се наљутио!" "Ја, умрјех, да ти не дође, докторе!"

Једне прилике сломим ногу, знаш, и овај, је... ли га, да ти кажем, сад ми је све јасно зашто шта долази, знаш, све се завршило...није ништа страшно, је... ногу. Све што ти се догоди има свој разлог, своју једначину. Ево његова Гоца, математичарка зна, све ти долази по математичком закону. Ја сломим ногу, сад ја видим, ђаво однео шалу. Онај ми доле ортопед, Мире Јевтић, мој добар пријатељ, оће да ме оперише. Оно једно дјете, видим да је докторка, каже „ Добро доктор каже, оперишите!“, а она не зна да сам и ја доктор. Реко „ Дјете, прођи ме се.“ Него ме и страх. Имао би ја поверења у њега да ме оперише него немам поверења да ли је стерилна та апаратура. Јер знаш, у кост ако уђе инфекција ту је прича завршена, ти си готов. Знаш, у трбушну марамицу може, излечи се, али у кост не смеш. Кост ти је заштићена и ако се она наруши, готов си. И ја сад видим ђаво однијо шалу, и ја узмем да се лечим, дај овог малог што гипсује, кажем ја њему како ће да ме изгипсује и свако вече ту лонгету скидам и ја привијам разне мелеме, разне гавезе и остало. После две недеље снимим и видим почело да хвата зарастање.

Бацим ја штаке пре месец дана и почнем да идем на посао. И сад идем ја са штапом кроз ходник и остају ми уши иза мене, знаш и слушам ја, ходник пун народа. „ Јој, јадан доктор, мора да га боли“, каже једна баба. Једна млађа каже: „ Е, нек виде и они како боли!“. Један старији чика каже:" Мен` се чини да се шлогоро“, а један радознали пита: „ Докторе, што носиш тај штап?“ а ја кажем: „ Кад би ти реко ти би се наљутио.“Ја идем даље, а он“ Реци, реци, што носиш тај штап?“ а ја ћу опет њему „ Кад би ти реко ти би се наљутио.“ Мало јопет не да му ђаво мира“ Докторе, што носиш тај штап?“ Привуче пажњу свих оних људи и сви се окренуше да чују. Реко „ Слушај, у стоку се без тољаге не силзи.“ „ Е, што те питах'“, каже.***

" Ја умрјех..."

А једне прилике смо ишли, у, како се зове визиту, није било ни пута него сам ишао коњем горе. Жељни разговора и лека они људи горе једва чекају да им дође неко и да се успут прегледају. Кад чека нека баба, знаш, у ћошку кути. Ја знам да ћемо ми да се заракијамо и да мезетимо и чим сам дошо баби извадим топлометар и дам јој. Пијемо ми, причамо, пршута…ја и заборавио. Три пута излазим па се сетим. Тек прошло неко доба, богами пред зору... и кад сам ја дошо овде, саберем се и реко ђе она баба... Одем тамо, баба дима „ Дјете, е, да ми ово не тури синоћке, ја умрјех“***

Испричао Млађен Весовић, доктор, 2. фебрура 2012.