Сулудаста прича

Дођу Кокорине код нас, код мене у Очкој гори, дођу сви, и сад је ука и бука у старој кући. Знаш како је оно, попије се и дођу и из Пашића, пуна кућа, а ја то посматрам као дете од 10 година, ту се задесио.... И бука је велика. Миле тврди покојном Жарку да кад иду магаре и домаћин, вук прво скаче на магаре. Жарко виче да вук прво напада домаћина. Кокора тврди да и кад је пашченце ту, прво напада пашченце, а покојни ћале све вако држи ногавицу и виче:“ Да, тачно....добро, интересантно....“ и једном и другом и трећем, и дода: „И он кад поједе магаре пређе на домаћина!“ Жарко скочи“ Каквог домаћина, поједе магаре“. Милан опет заступа теорију да се једе пашченце, јер ће оно прво да стане у одбрану. „Човече!!!“ , кречи Жарко, „ Ма ти никад ниси видео кад он једе магаре!“, а ћале каже: „ Ако тера сланину на магарету, то је њему најлепша жртва“. Иде нека прича сулудаста, ја гледам и сав сам унезверен. Само одједном Луце се попне на столицу са оним сомбрером, сламнатим: „ О чему ви то, будале, причате? Па кад би вук гладан разнмишљао ко је Милутин, а ко магаре? Па, зар је он ишао у школу, бре?“

Пеђа Каљевић, 2. фебруар, 2012.године