2013.

У среду, 9.октобра 2013. године, у сали Библиотеке отворена је изложба под називом "Формат мали" чланова УЛУПУДС-а (Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије).

Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије основано је 1953.године. Иницијативу за оснивање покренули су истакнути уметници, чланови Секције за примењену уметност Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС-а), академик Иван Табаковић, Михаило Петров, Бранко Шотра и Ђорђе Крекић.

Захваљујући ентузијазму, ангажовању бројног чланства и самосталним уметницима, важном креатору укупне културне сцене, удружење је у знатној мери допринело афирмацији и развоју свих грана примењене уметности и дизајна у Србији.

"Као и сваке од претходних шест година, уметност саму себе освежава, понуђени садржаји се допуњују, чула посматрача реагују. Сведочећи о времену и уметности, доказујући краетивност и личну визију уметника као и универзалност уметничког надахнућа, изложба Формат мали игра важну улогу у развоју и формирању уметничких утицаја на културне конзументе. Постајући традиционална, већ седму годину за редом, својим егзистирањем, Формат мали доказује властиту уметничку величину као и стваралачку снагу уметника скупљених да у оквиру малог, интимног формата презентују стваралачке способности и своје идеје, поетике и надражаје испоље на ограниченом, односно, мањем пољу. Остварујући се у разним темама и техникама као што су графика, илустрација, тродимензионални радови, као и класично сликарство, ови сликари и њихова дела, њих 57 ове године, приказују се публици сопственим вредностима и личним ликовним квалитетима...", каже аутор текста у каталогу који прати изложбу.

Историчар и директорка Библиотеке, госпођа Снежана Ђенић, је говорећи о изложби, истакла: "Седма година постојања ове покретне путујуће изложбе Формат мали која представља приказ стваралаштва сликарско - графичке секције УЛУПУДС-а упућује на креативност и богатство њихових преокупација и трајања, један широк спектар интересовања уметника за све појаве и односе који карактеришу савремени свет и уметника у њему. Настајући као слободни избор самих аутора што говори о једном специфичном, критичком односу уметника према сопственом делу услед разноврсности тема и техника у једној посебној допадљивости Малог формата представља изузетан естетски и едукативни доживљај и својеврсни мозаик слободне ликовне мисли. Ова изложба је један посве озбиљан уметнички напор и манифестација основних уметничких начела групе аутора, а како се овде ради о репрезентативном струковном удружењу истовремено може бити и показатељ у ком правцу иде савремена српска ликовна уметност.

Будући да је уметност стање духа, свести, савест човечанства једна оваква изложба у оквиру малог, интимног формата поред величине и раскоши талента који је презентује и доживљаја лепог уистину јесте права слика духовне климе и оцена тренутне ликовне стварности."

Изложбу је отворила госпођа Неда Јевремовић, музејски саветник Народног музеја из Београда, која је том приликом рекла да "изложба која је данас пред нама представља значајан фактор у развоју културе у нашој земљи. Она представља један значајан културни догађај на културној мапи Србије у том едукативном смислу развоја, не само ликовне уметности него уметности уопште. Обзиром да је култура једна изузетно важна спона између различитости развоја културе с једне стране, а с друге стране поштујући и негујући своју културу ми преко оваквих културних догађаја можемо да пратимо смернице развоја не само ликовне уметности, него и уметности уопште. Такође можемо да сагледамо у ком правцу иде развој културе у нашој земљи, а с обзиром да култура представља темељ сопственог идентитета и развоја друштва уопште, ми можемо да будемо поносни што имамо врло често прилике да имамо овакве културне догађаје јер они сами по себи говоре која су то досадашња уметничка достигнућа у култури и да управо та размена различитости тих културних догађања чине једну средину богатијом, али и да схватимо где је нама место у том глобалном развоју културе уопште у Европи и свету."

Уједињене нације установиле су 1990. године 1. октобар као Међународни дан старијих особа, свесне неопходности промене друштвеног односа према тим људима.

Србија га дочекује са 15 одсто становништва старијег од 65 година. Према тој статистици смо у самом светском врху и зато је неопходно скренути пажњу друштва на права старијих особа и повећати институционалну и породичну одговорност према старијим људима у Србији.

Тим поводом, у уторак, 1.октобра 2013.године, у просторијама Библиотеке је одржано књижевно вече "Клуба 3" Књижевне секције из Ужица.

Иначе, ужички "Клуб 3" је, без сумње, једна од најбољих организација грађана у Западној Србији и Златиборском округу. Постоји већ 7 година и у свом саставу има 17 секција. О свом трошку организују путовања по земљи и иностранству дајући тако пример млађима како живот и са мало новца може бити занимљив и садржајан. Зато им се све чешће људи средњих година, па и млађи, придружују у акцијама.

Своје стихове су говорили чланови Књижевне секције: Горгина Виторовић, Драгица Ђурић, Оливера Павловић, Гордана Савић, Жарко Крстић и Драган Чавић.

 фото: Драган Никић

На часу српског језика код ученика четвртог разреда ОШ "Димитрије Туцовић" у Чајетини, у четвртак, 26.септембра 2013.године, гостовао је наш писац из Београда Градимир Ђуровић.

После уводног дела у коме је библиотекар Љиљана Ракић представила писца, о својим књигама за децу "Пун џеп кликера", "Прича о бубашвабама" и "Кртица Зрика", које су објављене на српском, француском, енглеском, немачком и јапанском језику, аутор је говорио веома надахнуто, уз пуно примера, детаља и илустрација.

У реализацији овог дружења, поред библиотеке "Љубиша Р. Ђенић", учествовала је и библиотека Специјалне болнице "Чигота."

Изложба "Армијски ђенерал Крста Смиљанић" аутора Снежане Ђенић, историчара и директорке Библиотеке свечано је отворена 4. септембра 2013. године у Музеју Војводине у Новом Саду.

Представљена су архивска документа и фотографије које приказују живот и дело ђенерала Крсте Смиљанића.

Присутне је поздравила директор Музеја Војводине, др Агнеш Озер, док је, аутор Снежана Ђенић, захваливши се многобројним посетиоцима што су одвојили своје време да дођу на отварање, као и својим љубазним домаћинима који су омогућили да ова изложба буде приказана, отварајући изложбу рекла: "Армијски ђенерал Крста Смиљанић спада у ред елитних војних стратега чија вредност је у томе што је високе положаје у војној хијерархији постигао искључиво својим залагањем, својим радом и једном часном службом свом народу и отаџбини.

Он је био официр ордонанс краљу Милану и краљу Александру Обреновићу, блиско је сарађивао са краљем Александром Карађорђевићем током читаве његове владавине и од свих примио највиша одликовања. Добио је Таковски крст и Карађорђеве звезде, али он никада није био династички официр. Искључиво одан служби, није припадао ниједној војној хунти, ни Црној ни Белој руци, као што није био члан камариле нити било ког другог клана.

Полагао је заклетву четворици владара и часно им служио, али је сматрао да се та света заклетва једино полаже пред својим народом и својом отаџбином. И у томе и јесте његова величина.

Крста Смиљанић рођен је 1868. године у златиборском селу Љубишу. Основну школу и гимназију завршио је у Ужицу, а Војну академију у Београду 1896. године и због својих изузетних способности одмах је био преведен у ђенералштабну струку.

На усавршавању своје струке провео је годину дана у Француској у 74. пешадијском пуку у Руану, а пред Балканске ратове војвода Путник га ангажује за једног од својих најближих сарадника и поверава му врло значајан и осетљив саобраћајни сектор у главном Ђенералштабу.

У току Првог светског рата Крста Смиљанић предводи најелитнију дивизију српске војске, Дринску дивизију, а хероизам који су они тада показали практично ће их учинити бесмртним и уједно представљати најсјајније и најкрвавије раздобље у историји српске војске.

Између два светска рата ђенерал Крста Смиљанић био је шеф Војне мисије у Љубљани која ће прерасти у Дравску дивизију, област под његовом командом. Обављао је дужност команданта Треће армијске области у Скопљу и Друге армијске области у Сарајеву.

Био је Бан Зетске бановине и краљев сенатор све до свог пензионисања 1938. године.

Почетак Другог светског рата дочекује на Златибору, али Немачка команда желећи да чувеног војсковођу има у својој близини и под контролом, шаље патролу да га ухапси. Међутим Немачки војници су свом ратном противнику одали дужно поштовање и док је стари ђенерал излазио из куће поздравили су га у ставу мирно и војничким поздравом. Године окупације провео је у Београду, у кућном притвору, све до своје смрти 14. маја 1944. године.

За свог живота добио је 35 одликовања, од тога 15 страних, и овај омаж великом ратнику био би само један мали дуг за његова велика дела, за све оно што је он у својој блиставој каријери урадио  за свој народ и за своју отаџбину."

У библиотеци "Љубиша Р.Ђенић" у Чајетини налази се спомен збирка ђенерала Крсте Смиљанића, а поводом обележавања 90. годишњице пробоја Солунског фронта, на Краљевом тргу, у центру Златибора, 14. септембра 2008. године, у присуству потомака ратника и бројних делегација, откривен је монументални бронзани споменик великом војсковођи на коме је уклесан текст: "Слобода има лица оних који су за њу живот дали."

 У петак, 20.септембра 2013.године у сали Библиотеке, одржана је промоција романа "Велики рат" аутора Александра Гаталице, добитника НИН-ове награде за 2012.годину.

Александар Гаталица је рођен 1964.год. у Београду. Дипломирао је на катедри за Светску књижевност 1989.године. 1993. се појављује на српској књижевној сцени и од тада је објавио 11 књига. Проза Александра Гаталице преведена је на десет европских језика. Познат је и као преводилац (први пут је превео четири античке драме на српски језик - Еурипидову Алкестиду, Бахаткиње и Ифигенију у Аулиди и Софокловог Едипа на Колону), превео је и песничку заоставштину песника који нису потпуније превођени (Мимнермо, Солон, Сапфа). У преводу Гаталице до сада су постављене три античке драме.

Као музички критичар писао је критике за дневне листове Глас јавности и Вечерње новости.

Добитник је награда Милош Црњански, Иво Андрић, Умберто Саба, Стеван Сремац и Награде Удружења драмских уметника. У јануару 2013.године добио је најпрестижније домаће књижевно признање - НИН-ову награду за роман "Велики рат", а месец дана касније и награду Меша Селимовић за исто дело.

"Велики рат" је епски велик, а савремен роман о највећем историјском преокрету на почетку двадесетог века. Није то само портрет изванредно много људских судбина, већ убедљива слика слома велике наде у срећну будућност човечанства. Усред тог потресног догађаја нижу се неодољиве епизоде о нечему што је стварно и невероватно, и измишљено и проживљено, тријумфују људска осећања и сенка победе оставља свој траг. Пратећи судбине преко седамдесет јунака, на свим зараћеним странама, Гаталица је обликовао победнике и поражене, генерале и оперске певаче, војнике и шпијуне, мале, обичне људе успевајући да обухвати читаву епоху.

Поздравивши све присутне и пожелевши добродошлицу гостима, библиотекар и заменик директора Љиљана Ракић, је рекла: "Има у овој књизи несвакидашње амбиције, тужних и веселих судбина, примера невиђеног, али сасвим узалудног хероизма. "Велики рат" ниједног тренутка не постаје историјска хроника јер се од докумената развија до невероватних открића градећи јаку, упечатљиву причу правог романа и великог уметничког дела."

Аутор романа, Александар Гаталица, је рекао: "За мене је ова књига била једна врста чуда и док сам је писао, а нарочито када је написана и када је почела да се чита. Књига је писана три и по године готово колико је трајао и овај Велики рат. Он је трајао четири године.Писана је у тишини, писана је већином у Народној библиотеци Србије, писана је, како да кажем, са једном дозом спокоја јер ми се чинило да у њој сабирам све што сам дотад и досад знао, све вештине које сам од других научио јер нико се сам на овом свету не рађа, све вештине и, како обично кажем, све алатке које сам сам изумео током двадесетогодишњег писања." Такође је додао да је веома поносан што "иако се веровало да се у Србији не чита, роман "Велики рат" је доказао да се ипак чита и да чак и они људи који читају једну књигу годишње или једну књигу у деценији или они који су први пут у животу прочитали књигу, имам утисак, да је то био управо роман "Велики рат". "Велики рат" су прочитали и млади и стари и образовани и необразовани, дакле и они који су спремни као читаоци и они, који се чинило, да нису били спремни као читаоци."

Осврнуо се и на трендове у српској књижевности у протеклих десет година рекавши: "У протеклих десет година међу најчитанијим књигама смо имали мемоарску литературу, разне забелешке "препаметних новинарки", херц романе и све оно што није служило на част читалачкој публици и, можда, књижевности. Ове године је прва година у овом веку где једна књига која није тако писана односи победу над неприкосновеним издањима романа који су ту да вас једноставно забаве..." 

О роману је говорио и Милета Аћимовић Ивков, један од најугледнијих српских књижевних критичара и, у веома елоквентном, динамичном и занимљивом излагању, рекао: "Залиставајући овај опсежан у извесној мери према савременим стандардима чак и обиман "Велики рат" роман Александра Гаталице, читалац ће још од почетка сусрести неколико за њега нимало оспокојавајућих појединости. Најпре установиће један дуги списак, каталошки збир ликова и набројаће да их има 74, можда и више. Потом ће се још од почетка, или листајући књигу од почетка до краја, уверити да је она веома чврсто, прстенасто компонована."

фото:Драган Никић

Свечана промоција романа о највећем историјском преокрету на почетку XX века планира се за 28.јун 2014.године, на стогодишњицу почетка Првог светског рата, у Лондону, у конгресном простору Војничког гробља британских ратника из Првог светског рата.

У четвртак, 19.септембра 2013.године у сали Библиотеке, у организацији Угоститељско-туристчке школе и библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" одржано је прво Такмичење у беседништву ученика Угоститељско-туристичке школе из Чајетине.

Иницијатори и главни организатори овог дешавања су биле професорка српског језика и књижевности Бранкица Манојловић и професорка филозофије Горица Јојић.

Реторика представља науку о беседништву, теоријски уобличена правила и принципе који ће помоћи да се одржи успешан говор, док је беседништво (говорништво) практична сфера у којој се та правила примењују.Ови термини датирају чак из IV века п.н.е. из Старе Грчке, колевке европске цивилизације. Од тада па до данашњих дана се веома вредновала вештина лепог изражавања, моћи убеђивања.

За реторику, науку о беседништву, Доситеј Обрадовић је рекао: "Наука лепо говорити, срце множества људи добијати и цели народ на све што је добро, похвално и општеполезно склањати и доводити."

Учесници такмичења су били ученици четврте године Угоститељско-туристичке школе који су имали на располагању два минута да презентују изабрану тему и да убеде жири да је њихова беседа најбоља. У саставу жирија који је оцењивао наступе учесника били су: Драган Новаковић, Мира Црнчевић и Јелена Танасковић. 

Учесници првог Такмичења у беседништву ученика Средње угоститељско-туристичке школе били су: Марина Дринчић, Биљана Петронијевић, Милана Стојић, Мирослав Кузељевић, Горгина Пљескоњић, Јелена Смиљанић, Бранка Златић, Јована Смиљанић, Милица Зарић, Драгана Цвркотић и Марија Брковић.

Три најбоља беседника су добили новчане награде које је обезбедио спонзор такмичења хотел "Мона" Златибор, и то:

Прва награда је припала Јовани Смиљанић за беседу "Љубав"

Друга награда је припала Драгани Цвркотић за беседу "О историји суза" и 

Трећа награда је припала Милици Зарић за беседу "Како је бити геније"

Прво Такмичење у беседништву обележила је веома свечана атмосфера и изузетна посећеност, а жеља, како организатора тако и учесника, је да ово такмичење постане традиционално и да се број учесника сваке године увећава.

13. септембра 2013. године навршило се пуних девет година од смрти једног од наших највећих завичајних песника-Михаила Ћуповића. Тим поводом, у четвртак, 12. септембра 2013. године у 19.00 часова у Дому културе у Чајетини, у организацији библиотеке "Љубуша Р. Ђенић", библиотеке Специјалне болнице "Чигота" и Културно-спортског центра одржано је поетско вече под називом "Сећање на Ћупа".

Михаило Ћуповић је био омиљен на свом Златибору. Био је скроман, увек добро расположен и насмејан. Волео је људе, а највише децу, којој је посветио највећи број својих песама. Ћуповићева поезија одише неизмерном љубављу према завичају и лепотама Златибора, Шаргана и Таре. Са пуно разумевања пева о напорима и мукотрпном животу златиборских сељака и кириџија. У песмама за децу присутна је искрена и топла љубав као родитељско разумевање за дечије мале жеље и игре, док у родољубивим песмама пева о слободарству као "вечитом пламену" и људима који су делом обележили своје време.

О Михаилу Ћуповићу су говорили наши завичајни песници: Мирјана Ранковић Луковић, Милосав Г. Радибратовић и Мирјана Стакић. Они су недавно, тачније 29.августа 2013.године, примљени у Удружење књижевника Србије, које је основано давне 1905. године где су многи наши познати књижевници били чланови овог удружења.Говор доц.др Мирјане Стакић је одушевио све присутне:

"Михаила Ћуповића сам упознала 2001.године. Сећам се да је у моју канцеларију, пошто сам обављала посао вршиоца дужности директора Библиотеке у Чајетини, ушао крупан човек у златиборском џемперу. Не могу да се тачно сетим шта је био повод тог првог сусрета, мислим да се распитивао за неку стару и ретку књигу, али памтим осећај пријатног изненађења, и скоро неверице коју је оставио за собом. Ниједном се није похвалио да је он Михаило Ћуповић. Песник, жива легенда Златибора. Пријатан, обичан човек. Разговарали смо. Причао ми је о Мокрој Гори, Златибору, својим унуцима. Припадао је оном ретком соју људи који умеју да изузетно говоре, али и да саслушају своје саговорнике, да покажу истинско разумевање, упуте топлу људску реч. Деловао је као обичан, просечан човек. Од песника, ваљда по некој предрасуди, која корене вуче још од античког веровања у надахнуће и директну комуникацију са Музама, очекујемо неку наглост, екстравагантност. Код Михаила Ћуповића памтим само смиреност, благост и осмех. Можда ме је зато увек задивљавао преображај који је он доживљавао на сцени. Мало је песника који умеју да истински добро казују своју поезију, као што је Ћуповић то могао. Да загрми попут Бога са Олимпа онда када је потребна снага, да унесе топло треперење вибраната када дочарава лепоту пејзажа и предела свог Златибора, да глас претвори у топли шапат који нас дубоко дирне кад говори о љубави и младости, да се идентификујемо са њиме, осетимо носталгију  и бол или да нас раздрагано понесе, па да се и сами осетимо попут несташног детета када је певао игри и несташлуцима.

Ћупо на сцени, Ћупо песник и Ћупо као саговорник, различите су појаве, а свака подједнако снажна, упечатљива и велика. У почетку ми је било тешко да их повежем. Стрпљиво је одговарао на моја питања:

- Јел Бога Вам Ћупо, имате ли Ви трему, када изађете пред толике људе?

- Имам, док не почнем да говорим, а кад почнем, ја је заборавим.

- Ћупо, одакле Вам падну на памет, онако лепе теме и идеје?

- Не знам, дођу однекуд и ја само запишем.

Ово Ћупово "дође однекуд" садржи одговор на питање, мудрост у коју већ вековима покушавају да проникну филозофи и мислиоци који се баве тајном песничке уметности и порекла инспирације. Поезија се не крије у великим наукама и епигонству, опонашању узора, прави се песник се рађа као такав. Михаило Ћуповић је био такав, прави песник, и као и сви велики људи, изузетно скроман, могу слободно да кажем, готово несвестан вредности талента који носи у себи. Не могу  а да се не запитам, колико смо ми као средина били свесни тога: каква песничка величина живи поред нас. Готово да нема човека у Србији који не зна да запева бар рефрен из песме о Златибору и Тари, а колики проценат њих зна да је у питању Ћупова песма. Михаилу Ћуповићу то није било важно, није му сметало. Увек је био ту: да улепша својим стиховима, забави својом причом: ревије завичајних песника, ретроспективе културних дешавања, дружења са малишанима уз стихове. Кад год је тебало да се њему самом организује промоција, урођена скромност је проговарала из њега: - Не могу ја то. Није то за мене - говорио је човек иза кога је остало преко 100 песама о Златибору.

И онда када је требало да на вечери у част рођендана и јубилеја књижевног стваралаштва, 13.септембра 2004.године, радници Библиотеке су у просторији сале за промоције уместо књижевне вечери организовали комеморацију. Једноставно, за земаљског живота није му се дало. Да може бркати златиборски делија да са неког небеског обронка који подсећа на његов Златибор, види своју спомен бисту у парку коју је Општина Чајетина подигла њему у част, да може да види књижевне вечери посвећене њему у сећање , верујем да би рекао и бранио се: - Немојте, није то за мене.

Михаило Ћуповић ће живети кроз своју поезију и онда кад нас не буде било. То је његов траг и духовна задужбина коју нам је оставио у аманет. Не да га не заборавимо, јер ће сећање на њега умногоме надживети оне који су га познавали, и живеће кроз песме које ће унуци наших унука говорити својој деци или изабранику срца уз смирај неке златиборске или друге зоре.

Сећање на Михаила Ћуповића је сећање на великог и изузетног човека, који је успео да замаскира своју изузетност, да се прикрије плаштом обичности и завара нас да је један од нас, и тиме нас, чини ми се, тек после смрти, опомене да држимо очи чврсто отворене, да нам не промакну трагови бесмртника и изузетних људи који са нама деле земаљско битисање."

Библиотекар и заменик директора Библиотеке, Љиљана Ракић, је поздравивши присутне рекла: "Мислим да је заиста била част познавати Михаила Ћуповића. Жао ми је што и ја нисам међу привилегованим који су га знали, али о његовом животу и делу остала је прича која се преноси са генерације на генерацију..."

Његови дугогодишњи пријатељи и људи који су га најбоље познавали су, такође, говорили о Ћупу: наш   познати песник Слободан Вучинић, потпредседник Управног одбора фондације "Михаило Ћуповић" Драган Новаковић, затим Жарко Божанић и Душан Тмушић.

Деца из драмског студија "Бистричак", Драгана Станић, Катарина Бјелић, Јована Мишић, Лука Вирић, Матија Милекић и Саво Шућуровић, су рецитовали Ћупове стихове. 

У среду, 11. септембра 2013. године у сали Библиотеке отворена је изложба "Светлописом кроз прву српску ваздушну бању" аутора Снежане Ђенић кустоса, историчара и директорке Библиотеке.

Аутор је истраживач ужичког и златиборског краја, а као резултат тог рада објавила је бројне књиге и публикације: "Златибор са старог албума", "Златибор-туристички водич", "Српски владари у ужичком крају", "Златибор-културна и историјска баштина од праисторије до данас", "Ужички горски цар-хајдук Никола Јевђовић" и "Светлописом кроз прву српску ваздушну бању", такође аутор је и изложби: "Армијски ђенерал Крста Смиљанић", "Прота Радосав Симић-српски духовник, добротвор и неимар".

Сама реч "светлопис" жели да истакне магични проналазак апарата који може да забележи тренутак и да заустави време. Реч је о циклусу Златибор на старим фотографијама где је циљ аутора био да се представи Златибор са његовим лепим пределима из прошлости путем сачуваних веродостојних докумената који су нам у наслеђе оставили многи познати и непознати, а тако вредни светлописци као и специфичне одлике појединих туристичких насеља насталих  с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Ово је јединствена хроника Златибора прошлог века у сликама, онако како га је видело магично око фотоапарата.

На самом почетку вечери, првак драме Народног позоришта из Ужица Слободан Љубичић, нам је пренео утиске познатих о Златибору:

"Златибор је врло здраво место. Овамо долазе рековалесценти који су наклоњени и пате од разних плућних болести. Њих упућују лекари и многима добро чини...И за потпуно здраве добро је овамо провести извесно време на чистом ваздуху, јер човек се чисто препороди и осећа се много лакши и веселији када неко време овамо проведе. Што је најнеугодније и најнеудесније то је: у самом Златибору нема нигде какве куће нити грађевине, да човек може ноћивати, од кише се склонити, осим колиба што су код трговачких џелата, али оне су само за момке трговачке." Трговински гласник 1892. године

У Политици од 10. септембра 1905.године огласио се и ужички лекар др. Шајковић: "Златибор је неоцењено благо. Ја бих сваког лета слао на њега половину Ужица по правој потреби и нужди, али нажалост нема тамо станова те би људи пропали."

"Ко није био на Златибору тај не зна шта је здраво место. Ко није јео на Палисаду код Милојке Јевремовић, млад кајмак са карлице и мед, тај није јео храну што болног диже из постеље и мртвог оживљава." Јован Дучић, песник и дипломата 

Библиотекар Љиљана Ракић, поздравивши присутне, је рекла: "Велико ми је задовољство да вас поздравим вечерас када отварамо изложбу којом се обележава 120 година организованог туризма на Златибору, који је одувек изазивао интересовање особеним својствима која су га уобличила у данас најпосећеније место Србије, најпре својом раскошном лепотом заталасане, обешумљене висоравни са травнатим хоризонтима, широким видицима, живописним пејзажима и драгоценом лековитошћу коју стварају конфигурација земљишта, географски положај, геолошки састав тла, богатство флоре и климатски елементи."

Аутор Снежана Ђенић је говорећи о изложби напрвила кратак преглед историјског пута туристичког развоја Златибора и истакла: "Велику привилегију и част представља чињеница да данас бројимо 120 година од почетка организованог туризма на Златибору.

Зато данас и покушавамо да сачувамо сведоке старине и да путем веродостојних докумената које су нам у наслеђе оставили многи познати и непознати, а тако вредни светлописци осветлимо и илуструјемо историјску димензију развоја Златибора као и специфичне одлике појединих туристичких насеља насталих с краја деветнаестог и почетком двадесетог века.

Ови "светлописни записи", који заиста јесу огледало времена у коме су настали помоћи ће нам да боље схватимо то време, да га доживимо са свим његовим благодетима и невољама, да упознамо тадашње људе који су својим сензибилитетом успостављали другачије односе, имали другачије вредности, другачије изгледали и мислили, да упознамо њихова лица, њихов живот, потребе, занимања, веровања и да кроз то заустављено време видимо носталгично лице неког сасвим другачијег света..."

Изложбу чини 85 фотографија коју је аутор што детаљније анализирала и уз доста труда и залагања извршила идентификацију лица, предела и времена у коме је настала свака фотографија. Мало ко зна да су на ову нашу златну планину долазили и боравили: краљ Александар Обреновић, Петар Први Карађорђевић и престолонаследник Ђорђе, политичари и министри као што су Милан Ђ. Милићевић, Милан Грол, Алекса Поповић, Мехмед Спахо, Љуба Ковачевић, Милан Стојадиновић, Миша Трифуновић, Андра Станић, књижевник Јован Дучић, др Драгиша Ђурић, генерали Миливоје Јоксимовић, Милутин Недић...

Аутор је овом изложбом учинила да се на прави начин обележи 120 година организованог туризма на Златибору и свој говор завршила речима: "Ово је време које не смемо заборавити јер је достојно нашег трајног памћења. Велика дужност свих нас је да оживимо слику прошлости у којој су трудољубивост, добре намере и вредна дела видљиви тако да постају део колективне меморије једне епохе, а то сигурно представља снажан услов опстанка и темељну одредницу наше будућности."

Изложба трајe до краја септембра.

фото: Драган Никић

 Свечаном академијом, синоћ је у конгресној сали хотела "Мона" обележен јубилеј 120 година од организованог бављења туризмом на Златибору. Овај датум, 20. август узима се као почетак развоја туризма, будући да је краљ Александар I Обреновић тада посетио Златибор и у наредном периоду донирао значајна средства од којих је направљена монументална чесма, која је данас заштитни знак Златибора и на којој стоји име краља Александра Обреновића.

Овим поводом публикована је и монографија "Светлописом кроз прву српску ваздушну бању" аутора Снежане и Милисава Ђенића, а гости на академији су могли видети и изложбу Златибор на старим фотографијама коју је приредила Снежана Ђенић историчар и директорка Библиотеке. Циљ аутора је био да се представи Златибор са његовим лепим пределима из прошлости путем сачуваних веродостојних докумената који су нам у наслеђе оставили многи познати и непознати, а тако вредни светлописци, као и специфичне одлике појединих туристичких насеља насталих с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Ово је јединствена хроника Златибора прошлог века у сликама, онако како га је видело магично око фотоапарата. 

Изложбу чини 85 фотографија коју је аутор што детаљније анализирала и уз доста труда и залагања извршила идентификацију лица, предела и времена у коме је настала свака фотографија да би се расветлила прошлост златиборских крајева.

Мало ко зна да су на ову нашу златну планину долазили и боравили: краљ Александар Обреновић, Петар Први Карађорђевић, и престолонаследник Ђорђе, политичари и министри као што су Милан Ђ. Милићевић, Милан Грол, Алекса Поповић, Мехмед Спахо, Љуба Ковачевић, Милан Стојадиновић, Миша Трифуновић, Андра Станић, књижевник Јован Дучић, др Драгиша Ђурић, генерали Миливоје Јоксимовић и Милутин Недић... 

фото: Драган Никић

 Библиотека "Љубиша Р. Ђенић" је прва установа културе и средиште културног живота Чајетине са традицијом дугом преко сто година. Већ дуги низ година се бави сакупљањем и чувањем националног блага, организовањем различитих културних догађаја, обележавањем  значајних годишњица, као и издавањем књига у којима се чува дух Златибора. 

Издавачка делатност Библиотеке је првенствено усмерена ка нашем завичају и завичајним ствараоцима, писцима и песницима као што је господин Милосав Радибратовић. У нашем издању, до сада је објавио своје лирске записе у заједничким збиркама: "Награђене песме" (1966. и 1969.), "Пуче зора изнад Златибора" (1974.) и "Златиборски песмоплети" (2007.). Написао је књигу "Зубља знања"(1976.), поему "Осамнаест ружа за хероја" (1987.), три књиге документарне прозе "Лучоноше просветљења" (2006.), "Лучоноше просветљења II" (2009.) и "Понос завичаја" (2010.). "Зрак сунца на капи росе" излази 2012. и "Пет најлепших година" у јуну 2013. године.

Милосав Г. Радибратовић је један од ретких заљубљеника у свој завичај који су спремни да се жртвују на незахвалним пословима спасавања локалне баштине, за шта је потребно много упорности, добре воље и самоодрицања. Само људи добре воље чији се корен дубоко хвата роднога тла и којима припада будућност прихватају се овог драгоценог посла. Такав је наставник Милосав Радибратовић, хроничар свога села, чији су публиковани радови добрим делом допринели да је историја Рожанства проучена више од било ког златиборског села.

фото: Драган Никић