2018.

      У атмосфери која је одисала присношћу, љубазношћу и лепотом 17. априла у сали библиотеке премијерно је промовисана друга књига Славице Марић "Отуђена".

     О књизи и кроз ово вече, поред домаћина, библиотекарке Љиљанњ Ракић, присутне љубитеље књиге и пријатеље, водио је Зоран Петровић, новинар ТВ "Мелос", а у овој ТВ кући радила је и Славица Марић као новинар, пре него што је постала становница Чајетине. 

     Рођена је у Краљеву, и како сама каже, одувек је знала да ће се бавити стварањем и писањем, да ће кроз речи претакати свој и неке друге животе на папир, и ево, са 35 година издаје свој други роман. Своју каријеру је започела као радио водитељ, а касније постаје и уредник на радију. Потом прелази на ТВ екране где ради као водитељ. Након 15 година медијског искуства преусмерава свој живот и креће да остварује свој животни сан да пише и ствара. 

     Први роман под називом "Своја или ничија" објављује 2016. године и две године касније, ове 2018, све је обрадовала још једим романом. Роман "Отуђена" нам враћа веру у љубав и људе, у нас саме, у снагу наше воље. Ауторка у свом роману, пратећи живот једне шездесетогодишње жене која се зове Лора,  пратећи њене старе албуме и пратећи маркице са њених кофера, показује да за истинску љубав никад није касно. 

     Као и у случају прве књиге "Своја или ничија" рецезент и "Отуђене" је Тони Пердић, књижевник и уредник часописа "Бранковина" из Ваљева.

     Говорећи о Славици Марић, и Тони и Зоран су истакли њену упорност у писању и стварању. Кажу да су после прве књиге очекивали да Славица стане јер су мислили да је то био само један излет у свет књижевности, само један женски каприц који је остварила. Са овим другим романом приредила им је пријатно изненађење. 

     "Тај први пут је био заиста успешан и мислио сам да ће то задовољити њену страст за писањем. Када ми је рекла да пише другу књигу, нисам очекивао да ће "Отуђена" надмашити први роман, а јесте. То се види и по вама. Иако је Славица ваша, иако је ваш завичајни писац, иако ми је помало жао што у нашем крају није прва промоција књиге, него баш овде у овом дивном храму културе, у овој библиотеци. Надам се да ће и у другим градовима и библиотекама или установама културе бити овако посећена промоција као што је вечерас. После Чајетине планирамо Врњачку Бању, Београд, Крагујевац, Новиу Сад, Краљево...", рекао је Тони Пердић. 

     О "Отуђеној" је говорила и сама ауторка: "Главна јунакиња мог романа се зове Лора и ово је њена истинита прича. Она говори о драгоцености породичног албума, колико смо заиста сви срећни докле су сви из тог албума, на тим сликама, око нас. Лора се сећа свог детињства које је живела онако како не би пожелела никоме, али га је преживела. Након тога, у животу не наилази на пут који је посут цвећем, али нам шаље дивну поруку: како од подераних ципела и блатњавих стопала доћи до аплауза и светских метропола", објашњава Славица Марић. 

     Колико смо отуђени од других и себе самих, колко људи може да стане у албум успомена, колико ће се подерати ваш кофер и ципеле, шта вам живот носи, колико љубави ни разочарења, колико воље да се усправите, без обзира на препреке, и кренете даље, да ли је могуће живети онако како желите, открићете међу корицама "Отуђене".

     Александар Тешић је преводилац, од 2008. године уз осмех каже за себе и "млад писац". Популарност је стекао серијалом епске фантастике "Косингас", а покренуо је и властиту издавачку кућу "Страхор". Своје епске трилогије представио је чајетинској публици 12. априла у библиотеци. 

     Оно што је привукло Александра Тешића овој изузетној и код нас мало заступљеној теми је љубав према историји и митологији и жеља да се читаоцима представи сва лепота српске, односно словенске митологије и предања која су не само у нашој књижевности већ и шире била неоправдано запостављена и игнорисана. Осим овога, мотив и жеља аутора је да људи упознају своје корене, а то га је и подстакло да пише, ради и истражује. Тај рад је одвео 2004. године до безброј прочитаних кљига и текстова о српској и словенској митологији, до књига профосерао Сретена Петровића које је како каже "Гутао". 

     У трилогији "Косингас" писац нас води у бајковити свет средњовековне Србије, бавећи се интригантним и контраверзним догађајима из живота цара Душана Силног. Не само што се постављају питања, већ се и дају одговори који су поткрепљени списком литературе која је коришћена као материјал. Неке ствари ипак, Тешић препушта машти, својој и читалаца. Са правом истиче да његова дела нису фантастика у ужем смислу речи већ обрађена српска и словенска митологија, легенде али и историјске стварне чињенице. 

     Нови "Косигнас" је наставак обе трилогије, и "Косингас" и "Милош Обилић" и описује историјске догађаје након Косовског боја, Младост Стефана Лазаревића, прати фантастичну причу о монаху Гаврилу и његовој потрази за изгубљеним копљем Св.Георгија и борби са мрачним силама. 

     Према најавама аутора серијал ће имати укупно 10 књига. Очекује се и неки излет попут "2084" што је био мали предах и мало искакање из тематике и серијала, а Тешић је рекао да му је жеља да напише и дечији роман. 

     На питање неког од присутних у библиотеци "Шта је Страхор?", како носи име његова издавачка кућа, рекао је да је Страхор једно од најстаријих српских божанстава, Бог нашег понтеона, јак и страшан бели вук. 

     "Из старе књижевности сачуван је један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу, изједначен са њом... За Србе се каже да је то вук и то је сасвим на свом месту утолико што је вук митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа", објаснио је аутор.

     Књиге Александра Тешића су тражене и доста читане у библиотекама не само од стране млађих генерација. 

     Промоција другог прерађеног и допуњеног издања књиге  "Рудине и Голово: од Чиготе до Глизе" коју је написао и издао Симо Жиловић, одржана је 3. априла у библиотеци "Љубиша Р. Ђенић" у Чајетини. 

      Симо Жиловић је живео и одрастао у Голову, сада живи на Златибору. До сада је објавио више књига и публикација: Основна школа у Голову (2006), Жиловићи са Златибора (2008), Коло девет сестара (2010), Хроника села Рудине и Голово (2011) и Чоловићи око Златибора (2014). 

     "Човек је одувек имао жељу да сазна где су му корени", пише Симо Жиловић. То интересовање, та мисао га је водила да трага, бележи, истражује и своја писана сазнања прикупља и упакује у хронике.

"Велики је то посао. Трагао сам, причао са људима, рођацима, копао по архивима, личним документима. Суочавао сам се са малим бројем проверених историјских чињеница, јер знате како се усмено углавном, све преносило са колена на колено. Али упорност се исплатила. Дођем до једног документа који ме одведе даље до неког другог још значајнијег и тако идете напред, повезујете, проверавате, бележите и ето једног значајног записа, хронике."

     И не само као аутор горе наведених књига, већ је Симо Жиловић помогао многим породицама и фамилијама да открију одакле потичу, ко су били родоначелници њихових породица, ко је понео први то и то презиме, зашто су остали овде и одакле су дошли... Како сам признаје да је гро времена скупљајући податке провео у матичној служби Општине Чајетина. Рад само на хроници: " Рудине и Голово: од Чиготе до Глизе" трајао је више од 6 година. Прво издање ове књиге било је 2011. године и ту књигу је радио заједно са Драгутином Жиловићем и за веома кратко време од издања  наишла је на веома позитивне критике од стране читалаца и становника Златибора. Сви су пожелели примерак ове књиге за своје библиотеке. То је био начин да приближе и покажу својим потомцима оно што су њихови прадедови доживљавали и проживљавали вековима уназад. 

     Говорећи као рецезент о овој хроници Сима Жиловића, професор историје Милисав Ђенић истиче да се у последње врема јавља већи број писаца, који након обимних истраживања објављују књиге о својим фамилијама, о својим родним грудама, са темељно обрађеним родословима. На тај начин они су се одужили свом народу и завичају. Захваљујући оваквим издањима, препуним етнографских и историјских података, будуће генерације се упознају са својим породичним стаблом, сазнаће ко су, одакле су, знаће да најпре цене себе да би могли да цене друге. 

     Када се први пут појавила ова хроника 2011. године наишла је на изузетно позитивне критике од стране читалаца и становника Златибора, првенствено села која су у самом наслову. Сви су тада пожелели књигу за своју кућну библиотеку. То се дешава и са другим, проширеним издањем хронике "Рудине и Голово: од Чиготе до Гизе" која је изашла из штампе 2017.године јер садржи и нове податке које је Симо Жиловић забележио. 

      Недељко Попадић је више пута био гост библиотеке, али је долазио као омиљени дечији песник. Деца су имала ту привилегију да се друже са њим, јер Недељко Попадић, како каже сам за себе, је првенствено дечији писац. У сали библиотеке 27. марта Недељка Попадића су могли упознати и као писца за већу децу, а повод је књига "Неко је овде луд", која је намењена великој деци. Издавач је "Витез", 2018. година. Књига у својим корицама крије животне, духовите, страствене, стварне приче, оне приче које се свима нама дешавају, приче о животу у мимоходу, које ето уместо свих нас бележи Попадић. 

     Недељко Попадић је изабрао најбољи начин да представи своју књигу, јер о њему, његовим песмама и књигама говорили су његови пријатељи: Раде Ђерговић, хумориста, афористичар и сатиричар; Љубомир Ћорилић, новинар, песник и књижевни критичар; др Перо Солар, писац за децу; др Мирјана Стакић, писац, професор на Учитељском факултету и Мирјана Ранковић Луковић, новинар и писац. 

     Раде Ђерговић је саставни део екипе Недељка Попадића. Он је ово вече прочитао део рецензије коју је написао њихов заједнички пријатељ Александар Чотрић. 

     "Недељко Попадић пише као да добија небеско надахнуће... Ове приповести са душом су натопљене сузама и окићене смехом. Понекад помислим да Недељко пише добро, јер умаче перо у своје срце. Попадић суверено влада језиком, ситуацијом, дијалогом и ликовима. Верно нам дочарава тематику, као да не читамо реченице, већ гледамо слике."

     Др Перо Солар препоручује: " Својом књигом изабраних кратких прича Попадић је обезбедио Црвено слово у календару српске приповедачке прозе, то Слово у поезији одавно је у његовом поседу. Читајте и уживајте! Уверите се у оно у шта сам се и ја уверио."

     Велики пријатељ Недељка Попадића је и Мирјана ранковић Луковић која је истакла:

     "Приче у књизи "Неко је овде луд" су од наслова до краја корица такве да не можете издржати а да их не поделите, или не пожелите да поделите, са неким. Оне су проживљене, искуствене, препознатљиве. попадић у њима дели своје неудомице, или уверења. Своју нежну или плаховиту ћуд. Своје виђење човека са неограниченим могућностима покушаја и промашаја, али и Света у којем је све могуће, па и у којем мораш очекивати да можеш  да будеш осујећен..."

    "При читању рукописа прича Недељка Попадића, применили смо поменута и непоменута чеховљевска правила писања и добили опсењујући резултат. Не само да је дословно реализовао правила "Доброг писања", него је, у пуно чему, отишао и даље од других чеховљевих писаца, попут Едгара алана Поа, Марка Твена, Гистава Флобера, Ги де Мопасана, и других. Исписао је приче које одликује јединство радње, тона, атмосфере, идеја, приповедачког поступка...", рекао је један од рецезената књиге, Љубомир Ћорилић.

     Др Мирјана Стакић је надахнуто говорила о раду и причама Недељка Попадића, истичући његове квалитете и врлине, начин дочаравања стварности у причама, дијалоге који су истинити, стварни, пуни духа и који нам сваку његову причу толико приближе сензибилитету да се осећате као да сте је сами доживели. 

    Аутор се захвалио својим пријатељима на изузетно лепим речима и прочитао пар прича из књиге "Неко је овде луд". Утисак које су оставиле његове приче на присутне у библиотеци оцртавале су се на њиховим лисима, а то су осмеси и сјај у очима и коментарима појединих посетилаца да имају "дежави". 

         Светски дан поезије обележаве се 21. марта и установљен је од стране УНЕСКО-а 1999. године. Сврха и циљ свих установа културе и образовања, овог дана је промоција читања, писања, објављивања песама... широм света. Овој акцији придружила се и библиотека "Љубиша Р.Ђенић" и предшколска установа "Радост" из Чајетине. 

     Први дан пролећа, иако снежан и хладан, обележен је кроз песме, рецитовање и дружење. Још један разлог - Светски дан поезије. У вртићу "Радост" малишани су дочекали три даме из библиотеке и почело је надметање ко више песама зна, ко зна више песника и песникиња. Победила је поезија. Само на једно питање деца нису знала одговор "Шта је поезија?", али када су сазнали шта значи овај појам сва остала питања су била лака.  Смењивале  су се песме чика Јове Змаја, Љубивоја Ршумовића, песникиње Наде Милошевић и као изненађење Мирјана Ранковић Луковић је одрецитовала своју песму о стидљивој љубичици. Песме о цвећу, пролећу, несташлуцима, мазама, мамама, другарству, једном речју - песме љубави, ређале су се на импровизованој позорници у вртићу. Кад откријеш шта је поезија сазнаш и да си ти врло образован, тако је један малишан прокоментарисао: "Аууу, па ја знам много те поезије и мама ми чита свако вече по једну песму, значи да ја све знам." Поезију може да прати и музика, тако да су сви заједнички запевали. 

     Једно пријатно и радосно дружење, а циљ и сврха Светског дана поезије, промоција читања и писања остварене на задовољство свих.  

     Оркестар "Дукат" је у уторак, 6.марта био гост у сали библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" поводом 8. марта. Библиотека се и ове године потрудила да за Дан жена поклони нешто својим читаоцима, посетиоцима и наравно свим дамама.

     Момци из оркестра "Дукат" су се потрудили да свима разгале душу. Свирали су старе евергрин мелодије у којима је доминирао саксофон и контрабас, али и праве народне и кафанске песме уз фрулу. Атмосфера је одисала добрим расположењем, страстима, љубављу, чежњом, свему оном што чини и симболише жена. 

     Свим дамама срећан Дан жена!

      Библиотека "Љубиша Р. Ђенић" у сарадњи са ОШ "Димитрије Туцовић" и предшколском установом "Радост" из Чајетине су у среду, 21. фебруара, уприличили едукативни час основцима и предшколцима. Циљ овог часа био је да се деца боље упознају са обичајима, етнологијом, кућама, шта је пинтор, о вештицама и алама... златиборског краја.

     У сали библиотеке, о свим овим интересантним темама, предавање је одржао Драган Цицварић, виши кустос Музеја "Старо село Сирогојно". Цицварић је као аутор и коаутор више публикација намењених деци, у издању Музеја на отвореном "Старо село" Сирогојно,  кроз слику и речи прилагођене овом узрасту између осталог рекао:

    "Ове књиге су намењене вама који одрастате када се народна традиција убрзано мења и полако нестаје. Циљ нам је да преносећи знање са генерације на генерацију, заједно са вама, нашу прошлост што дуже сачувамо од заборава. 

     Надамо се да ће вам одабране теме на првом месту бити занимљиве, али и да ћете кроз текстове, илустрације и фотографије које смо пажљиво осмислили за вас сазнати нешто о прошлости нашег народа..."

      Деца су могла сазнати о традиционалној храни и музици, градитељству, митским бићима, занатима и другим интересантним темама које су карактеристичне за златиборски крај. Наравно, деца су узела активно учешће у промоцији и представљању ових књига. 

     "Све теме су им јако блиске и то доказује да су наша деца васпитавана тако да воле свој крај и поштоју своје историјске корене чувајући нашу баштину. Ми смо им само помогли, кад кажем ми, мислим и на Бојану Богдановић која је заједно са мном радила ове публикације, да кроз дивне илустрације Марине Веселиновић и наше текстове, надограде своје знање", рекао је Цицварић. 

     У организацији библиотеке "Љубиша Р.Ђенић" 2. фебруара је Мери Госпел хор из Београда приредио дивно вече и концерт на коме су уживали и публика и извођачи. О дружењу и атмосфери то вече најбоље говоре слике, насмејана лица и текст новинарке Мирјане Ранковић Луковић објављен у Златиборпресу. 

     Иако мало место, Чајетина се може сврстати у једно од оних у којима су зачете многе занимљиве манифестације и где се стварају прилике за необичне догађаје. Тако је и у сали библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" одржан концерт "Мери Госпел хора" из Београда.

     Мери Госпел хор је основан 2001. године под управом диригента Марије Кубурућ-Боровић. Ово је први српски госпел хор који успешно делује пуних четрнаест година, изводећи дела црначке духовне и госпел музике као и ауторске песме истог жанра младих композитора и певача. Након концерта у Библиотеци да о идеји настанка овог хора и њеним члановима поразговарамо са оснивачем Маријом Кубурић-Боровић.

     "Ја сам своје детињство провела у Енглеској и тамо сам заволела тај звук. Пошто сам професионални музичар, и пошто сам дипломирала оргуље, свакако сам у афери духовне музике. Госпел музика јесте заступљена у Србији, али јако мало, па сам просто спојила своју љубав и потребу и са својим пријатељима основала, пре доста година, једну групу. После тога се то просто раширило и људи једноставно долазе, па се из једног црквеног хора једноставно развио градски госпел хор." прича Марија. "На почетку је била идеја да хор сачињавају људи који су дошли, из било којих разлога у Србију, а пошто долазе из иностранства навикли су на ту врсту музике тако да је на самом почетку била интернацинално постављена та идеја хорства и она је дан данас таква. Имамо доста људи који си из иностранства: неки су нашли животне партнере у Србији, неки су на студентској размени или због посла. У вечерашњој поставци са нама је био Јакоб, студент из Пољске. Он је на размени већ пола године и дивно сарађујемо нса њим. Јавио се пре досељења у Београд. Прво је потражио хор госпел, да ли постоји, пошто он у свом граду пева у једном великом признатом госпел хору. Ту је и Естер, Енглескиња. Она се удала за Србина. Имамо људе из Аустрије, Румуније, Хрватске, чак и из Аустралије. Ја сам хор и основала са једном пријатељицом из Аустралије. То су аматерски певачи и самим тим  је и хор аматерски. Не постоји за чланство ограничење у смислу година, отворени смо за све. Једини параметар јесте да ли у тој врсти музичког израза налазе задовољство."

Госпел музика се као и свака друга музика развија. Сами корени су у црначкој духовној музици. Много је песама из различитих жанрова госпел музике коју је београдски "Мери Госпел хор" извео Чајетинцима, а нумере су препознате из једноставног разлога што су их познати светски музичари обрађивали и певали. Чувши их на радију, телевизији нисмо их у највећем броју сврставали у ову врсту музике, али након синоћњег искуства постали смо сазнајно богатији у домену музике. 

Још нешто је овај концерт учинио различитим и памтљивијим од других, а то је учествовање публике у хорским изведбама. Како је на почетку концерта рекла диригент Марија Кубурић-Боровић, према сопственом нахођењу усклађујући са ритмом, емоцијом и вођени сопственом жељом, присутни су се могли прикључити хору, што су и чинили. Осећај необичног јединства скупљеног у одрељеном тренутку, неке необичне повезаности коју је музика учинила могућом, направио је да ово вече буде једно од посећенијих. А о гостовању пред чајетинском публиком диригенткиња Марија Кубурић-Боровић је рекла:

"Наступали смо у на многим местима, учествовали смо на разним фестивалима на којима се не такмичимо већ идемо да уживамо, као и на позоришним представама, хуманитарним акцијама, били смо на солистичким концертима, обишли смо Србију, Хрватску, гостовали у Босни, ишли у Беч...У Чајетину смо дошли јер је једна наша чланица засновала породицу на Златибору и њена је жеља била да наступамо овде, па смо тако и дошли у библиотеку. Дивна сте публика, имате одличну енергију, сарадљиви сте...Имате дивну салу. Баш нам је драго да смо дошли овде да уживамо са вама."

Судећи по пеакцијама публике "Мери Госпел хор" је добродошао у Чајетину. 

                 Изложба слика академске сликарке Анастасије Богдановић отворена је 23. јануара 2018. године у Сали библиотеке У Чајетини. Сала је била пуна поштовалаца рада младе уметнице и њених пријатеља који су својим присуством подржали и ову њену четврту самосталну изложбу. Топла атмосфера, осмеси на лицима посетилаца, само су део атмосфере која је пренета са слика Анастасије Богдановић. 

     Анастасија Богдановић је рођена 1988. у Крагујевцу. Завршила је основне и мастер студије 2013. године на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Јована Ракиџића. Живи и ради у Чајетини. Како сама истуче сада ради са децом, учи их да се кроз уметност, сликарство изразе, пренесу своја запажања на платно и она сама ужива у томе и даје свој максимум. 

     Слике које је одабрала да буду изложене у Библиотеци су рађене уљем и акрилом на платну. Користећи ове технике и пејзаж као лајт мотив, Богдановићева преноси свој став према животу, људима и природи. На свакој од њених слика централно место заузима дрво. Да ли је то бор, чемпрес, јаблан... сваки повезује земљу и ваздух, траву и сунце, небо и ледину. Сваки симболизује живот. 

     Отварајући изложбу академски сликар, професор Обрад Јовановић је рекао: " Невероватно колико се у њено видно поље уселила равница и Војводина. Онда, та симболика једног дрвета, тог монизма је у ствари оно што треба даље да истражује. Има добар колорит, те интересантне игре са издуженим форматима који користе у кинеској, јапанској, источњачкој уметности, ал то фино стоји, и то поигравање са кругом, хоризонталом, вертикалом је интересантно. На крају, цела уметност је тражење, цео живот је путовање."

     Анастасија је сама рекла да њене слике јесу њен лични печат, одраз њене душе, одсликавање и стапање са начином живота у којем тренутно живи, али и да оставља простор онима који гледају слике да их доживе на њима својствен начин. Свака слика је прича за себе, прича о животу, и у слици Анастасије Богдановић и око ње.

       У просторијама библиотеке "Љубиша Р. ђенић" 7. децембра представљена је књига "Златни пут здравља" Госпе Томић. Књига је изашла из штампе крајем 2017. године у издању библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" где је прва чајетинска публика могла чути све о овој занимљивој књизи. 

      Госпа Томић је дипломирани инжењер и више од 40 година бави се лековитим биљем, здравом храном и лековима из природе. Говорећи о садржају Госпа Томић је рекла да је кроз "Златни пут здравља" одговорила на три питања: 1. Како бити и остати здрав?; 2. Како се излечити ако постоји дијагноза болести? и 3. Како бити виталан и здрав и после осамдесетих и како доживети 90 или 100 година?

      Између осталог, од ауторке се могло сазнати да пратећи свој пут здравља људи обично обрате најпре и највише пажњу на исхрану, а храна је тек трећа компонента по важности када је у питању здравље. Пре хране, госпођа Томић је ставила ваздух и воду, јер без ваздуха човек може да издржи 3 минута, без воде 3-5 дана и без хране 50 дана. 

     У књизи се може још прочитати о лечењу: сунцем, ваздухом, водом, кретањем и храном. На крају књиге дат је "Јеловник за здраве особе" , " Јеловник за болесне особе", "Јеловник за безглутенску исхрану" и "Јеловник за пресну исхрану". 

     Госпа Томић истиче да се до здравља иде помало и полако, јер природни лекови лече сигурно али врло споро. Ипак, сваки дан осећате да лепше дишете и спавате, лепше су вам мисли и најважније - немате тегоба. У делу књиге "Чишћење организма" изнето је детаљно како се чисти организам, јер се и наш организам поут аутомомобила, куће, баште прља и мора се очистити. 

     "Правилном употребом физичког тела, и свесно управљање са хемијским процесима у телу, свако од нас може да доживи и најдубљу старост, али не као оронула особа која вапи за помоћ, него као виталан човек који размишља и ужива у живоу до краја. 

     Хвала богу, ја имам мајку која има 98 година. Још увек је потпуно здрава, витална и вредна. Молимо бога да тако остане до задњег дана. 

     У поглављу бр. X - "Златни пут до дуговечности" дате су три кључне навике које одлажу старење за 30 година. Проучите, поверујте и примените. Ја вам од срца желим да славите 100-ти рођендан", рекла је на крају ауторка.   

     О књизи су говорили и Милан Томић, лектор књиге Драган Новаковић и Светлана Станић која се на сопственом искуству уверила у моћ биља и савете Госпе Томић.