Изложба

Гости библиотеке 10. маја били су Душан Старчевић са ауторском изложбом"Водена светлост" и Катарина Доганџић Мићуновић, историчар уметности, која је отворила изложбу. 

     Душан Старчевић рођен је 1950. године у Ужицу. Дипломирао је 1984. године на Академији уметности у Новом Саду, одсек сликарство. Члан је Удружења ликовних уметника Србије. Излагао је на више групних и самосталних изложби. Добитник је многих награда и признања. 

     Као организатор ове изложбе, зажелевши добродошлицу, директорка библиотеке, Снежана Ђенић, је између осталог рекла:

      "Притиснути и помало збуњени не увек јасним кретањима у уметности вечерас имамо прилику да у радовима овог сликара великог дара и однегованог уметничког става, пронађемо оно исходиште које нам омогућава препознавање истинских вредности на пољу ликовне уметности". 

     Отварајући изложбу Катарина Доганџић Мићуновић истиче:

     "Пре побуђујућа но узнемирујућа енергија ових слика, представљена је у театарском оквиру - као у позоришту, из гледалишта чамца(перспектива са површине воде) посматра се симетрична сцена(поглед са средишта кањона) на којој се одвија драма природе. Стрме вертикале су зацепљене светлом - јасним белим, или магловитим, пригушеним, недкад љубичасто - плавом светлошћу пламене контуре, реским жутим и наранџасто - ружичастим одсевима, трагом одлутале муње. Обриси земље каткад су обојени влажним зеленим титрајем. Изложено је и неколико акварел форми готово потпуно расточених у снажном снопу светла, попут разливеног трага воде. Свака слика Старчевићевог импресионизма је чин у драматургији природе, варирање топлине светлости и влаге у различитим добима дана и године.

      Окомите стене на Старчевићевим акварелима сусрећу се над водом. Некад се тај сусрет наслућује у дубини, или се масе преклапају затварајући хоризонт, у облику троугла усмереног ка доле - симбола женског принципа, велике мајке и чина стварања. У том троуганом сажимању форме очитава се снажна симболика стварања, кроз коју се наслућује еротична напетост човека - последњег бића у космогонијском низу. Ови акварели могу асоцирати и на актове, гигантске торзое персонификоване мајке - природе."

     Захваливши се свима, Душан Старчевић је рекао да је презадовољан амбијентом у коме су његови акварели изложени. Похвалио је и организацију и предусетљивост запослених у библиотеци и истакао да је презентације изложбе "Водена светлост" превазишла његова очекивања јер је Чајетина варош и Библиотека установа у којој се уметничка дела представљају онако како уметност то и заслужује. 

                 Изложба слика академске сликарке Анастасије Богдановић отворена је 23. јануара 2018. године у Сали библиотеке У Чајетини. Сала је била пуна поштовалаца рада младе уметнице и њених пријатеља који су својим присуством подржали и ову њену четврту самосталну изложбу. Топла атмосфера, осмеси на лицима посетилаца, само су део атмосфере која је пренета са слика Анастасије Богдановић. 

     Анастасија Богдановић је рођена 1988. у Крагујевцу. Завршила је основне и мастер студије 2013. године на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Јована Ракиџића. Живи и ради у Чајетини. Како сама истуче сада ради са децом, учи их да се кроз уметност, сликарство изразе, пренесу своја запажања на платно и она сама ужива у томе и даје свој максимум. 

     Слике које је одабрала да буду изложене у Библиотеци су рађене уљем и акрилом на платну. Користећи ове технике и пејзаж као лајт мотив, Богдановићева преноси свој став према животу, људима и природи. На свакој од њених слика централно место заузима дрво. Да ли је то бор, чемпрес, јаблан... сваки повезује земљу и ваздух, траву и сунце, небо и ледину. Сваки симболизује живот. 

     Отварајући изложбу академски сликар, професор Обрад Јовановић је рекао: " Невероватно колико се у њено видно поље уселила равница и Војводина. Онда, та симболика једног дрвета, тог монизма је у ствари оно што треба даље да истражује. Има добар колорит, те интересантне игре са издуженим форматима који користе у кинеској, јапанској, источњачкој уметности, ал то фино стоји, и то поигравање са кругом, хоризонталом, вертикалом је интересантно. На крају, цела уметност је тражење, цео живот је путовање."

     Анастасија је сама рекла да њене слике јесу њен лични печат, одраз њене душе, одсликавање и стапање са начином живота у којем тренутно живи, али и да оставља простор онима који гледају слике да их доживе на њима својствен начин. Свака слика је прича за себе, прича о животу, и у слици Анастасије Богдановић и око ње.

     "Ала смо се наодмарали..." назив је изложбе Милкице Поповић и др Агнеш Озер из новосадског музеја Војводине која је отворена 13. децембра у сали библиотеке у Чајетини. Овога пута библиотечки простор су испунили панои на којима су приказана омиљена места на којима су се Војвођани одмарали од 1900-1980. године и предмети који су се користили или су били пропратни део тог одмора. 

     Кроз изложбу пратимо и то како се јавила свест о потреби човека да путује и упознаје нове крајеве, колико су били популарни излети у природу, одласци на обале река и језера која касније постају популарна купалишта. У то време почиње да се развија и здравствени туризам. Престижно је било, једном годишње, променити климу, отићи у неку светски познату или оближњу бању, али и на планински свеж ваздух. Престижно је било бавити се неким од спортава, јер здрав дух је захтевао и здраво тело, па пливање, скијање, багминтон, тенис, одбојка...све те спортске дисциплине употпуњавале су одмор. 

     Милкица Поповић, музејски саветник и једна од ауторки изложбе, рекла је на отварању изложбе:

     " Захваљујући нашим љубазним домаћинима имаћете прилику да видите где су се и како некада одмарали Војвођани. Након вишегодишњег истраживања у музејима и архивима Војводине, прикупили смо велики број експоната који најбоље говоре о развоју туризма у периоду од друге половине 19. века, па до 80-тих година прошлог века. Драгоцену помоћ престављали су и приватни колекционари и велики број наших суграђана који су несебично са нама поделили своје успомене. Изложба, чије је визуелно решење дао мр Марко Вуковић, постављена је у Музеју Војводине током маја месеца 2015. године и наишла је на велику пажњу и интересовање наше јавности."

     Изложба је прошла део Србије, а у западној Србији је по први пут у Чајетини, а гостовала је и у Котору, Ријеци, Пули...

     Војвођанима је, као и данас, Златибор био омиљена дестинација за одмор. На изложби су показане многобројне фотографије и предмети, тако да су се они старији Чајетинци присећали кућа за одмор, другачијих златиборских пејзажа, скија које су користили...

     Бицикли, скије, купаћи костими, шешири, кофери, канделабри, столице за плажу, фотографије... само су део осећаја да сте ту негде, да сте времепловом отпутовали неколко деценија уназад и уживате на некој планини, језеру, бањи, мору... Све то употпуњују звуци старих шлагера: "Ко некад у осам", "Под сјајем звезда", "Мансарда, мали стан", "Адио Маре"... и снимци летовалишта некад... и Ви сте на неком чудном месту, путујете кроз време и уживате.

      "Ала смо се наодмарали" назив је изложбе Музеја Војводине из Новог Сада која се отвара 13. децембра 2017. године, у 19 часова,  у сали библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" . Ауторке Милкица Поповић и Агнеш Озер припремиле су документарну поставку везану за период од почетка развоја туризма у другој половини 19. векла до осамдесетих година 20-ог века. 

     Изложба пружа праву слику о начину и организацији путовања као и о омиљеним дестинацијама за одмор. Међу најомиљенијим, Војвођанима је била и Златибор.

     Мноштво фотографија, разгледница, мапа, сувенира и других артефеката сведоче о овом сегменту живота наших предака, али и странаца који су посећивали тадашњу Југославију.

     Упечатљива изложба, изложба која својом темом, начином презентације оставља утисак и изазива пажњу. 

     У сали Библиотеке, у четвртак, 9. новембра, отворена је изложба "Арт квадрат". " Арт квадрат" је Међународна путујућа изложба која је ове године прославила 10 година постојања и наставља даље традиционално свој "велики пут малог формата" по градовима Србије - дванаести пут, а до сада је забележила 400 изложби. 

     Библиотека "Љубиша Р. Ђенић" је и ранијих година имала прилика да путујуће изложбе Арт квадрата угости у Чајетини. Ове године на Међународној путујућој изложби Арт квадрата Србија 2017-2018, поред аутора из Србије, учествују и аутори из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Холандије, Хрватскле, Италије, Израела и Шпаније.                 Описујући овогодишњу изложбу, Љиљана Ракић, заменица директора Библиотеке навела је речи Оскара Вајлда који је говорећи о уметности рекао: "Уметничко дело је јединствени резултата јединственог темпарамента" и подсетила на речи великог Пабла Пикаса: "Смисао уметности је сапирање прашине свакодневног живота са наших душа." и обратила се присутнима: 

     " Баш на ова два велика уметника,њихова дела и у стилу ова два цитата подсећају и радови уметника, тачно 59 њих, који су изложени вечерас. Различите технике, различити изрази, темпараменти, различите теме, животне, стварне и фикције, али заједничко им је то што су то дела рађена у славу уметности."

     Изложбу је отворио Дарко Чонкић, директор асоцијације Српски Артицентар из Београда.

     Као и раније и ове године, гласало се за најбољи рад са ове изложбе, како по свим градовима у Србији где је изложба гостовала, тако и у Чајетини. Гласало је 197 посетилаца изложбе. Највише гласова добила је слика са редним бројем 18, "Испод површине" аутора Милоша Милошевића, друга по броју посетилаца који су гласали за њу је слика са редним бројем 39, аутора Угљеше Цолића под називом "Четвртак" и на трећем месту редни број 56, аутор је Хрвоје Пухало, а рад носи назив "Београд".

     После Чајетине изложба Арт квадрата путује у Пријепоље.

     У оквиру циклуса "Они које не заборављамо" 19. октобра у сали Библиотеке је отворена изложба "Звонко Шостар - ретроспектива графика". Ова изложба је, као и годинама уназад, резултат сарадње библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" и Градске галерије Ужице. 

     Звонко Шостар рођен је 29. децембра 1958. године у Чачку. Током студија на Факултету политичких наука упознаје Часлава Цолића, сликара - кописту и подучава се сликању и копирању фресака и икона. По повратку у Ужице, 1985. године ради у атељеу Младена Јевђовића, где стиче знања и афинитет према графици. 1987. године запошљава се у предузећу "Први партизан - Наменска производња" где ради као графички дизајнер.

    Члан је УЛУС-а од 2000. године. Излагао је на више самосталних и групних изложби, укључујући и Међународни графички бијенале Сува игла, и за овај рад је вишеструко награђиван. Преминуо је 18. марта 2014. године.

    Изложбу је отворио Младен Јевђовић. Говорећи о Звонку Шостару, рекао је: 

    "...Његово интересовање за графику датира још од раних 80-тих година када је почео са првим линорезима, линорезима у боји и линогравурама. Од почетка се истакао по виртуозном цртежу, изванредном осећају за композицију, и веома педантној  реализацији графичких листова.

     Од тада смо много прошли заједно. Учили смо један од другог, реализовали смо заједнички многе мурале по граду, урадили много дизајнерских послова. Са сетом се живо сећам свега тога..."

    Све графике које су се нашле на овој изложби су сачуване, тако да су његови пријатељи и сарадници, Славко Луковић и Младен Јевђовић, у договору са Звонковом породицом и уз помоћ фирме у којој је радио као дизајнер "Првог партизана", поново одштампане. На њема  су углавном људске фигуре и дрвеће, испреплетане, ломне и савитљиве, укорењене и као такве представљају живот.

     На изложби је била присутна и Даница Шостар, супруга преминулог уметника, која се захвалима свима који су омогућили да изложбу види и чајетинска публика и на тај начин уметнички рад Звонка Шостара наставља да живи, остају присутна и трајна. 

                                                                                Фотографије послала Мирјана Ранковић Луковић, новинар

     На годишњицу рођења и смрти, 12. и 13. септембра, библиотека "Љубиша Р. Ђенић" је уприличила омаж посвећен Михаилу Ћуповићу, значајном завичајном песнику. 

    "Велики песник Михаило Ћуповић рођен је 13. септембра 1934. године на Златибору у Мокрој Гори. Живео је и радио у Чајетини. Поезију је објављивао у књижевним листовима, часописама, у емисијама многих радио станица и телевизије. Песме су му превођене на више језика, компоноване и увршћене у антологије. Добитник је више значајних признања, награда и похвала. Умро је 12. септембра 2004. године.

     Иза себе је оставио изузетно дело и маниром великог поете обележио српску културну сцену.

    Приближавајући нам саму суштину свог стваралаштва сматрао је да поезија мора да носи једну дубоку веру у живот и достојанствено помирење са судбином.

    А то представља много више од обичног песништва...

     Михаило Ћуповић био је велики песник...

    Примакнут ивици слојевитих дубина, и ослоњен на непрекинуту љубав, правио је различите увиде у живот, обухваћен и обојен лепотом и тежином сопствених искустава, распет између победа и пораза у чудесно хармоничном ритму трајања и нестајања...

     Био је један од оних великих песника који су знали да време увек има исту вредност јер је њихов пут безвремен... од оних који трагајући за одговорима у сталној промени и преиспитивању својих мисли и осећања своју поезију поистовећују са својим животом... Зато та поезија и јесте толико животна, стварна, сјајна и велика.

     Михаило Ћуповић био је велики човек... Један од оних које можемо препознати по ширини наума, човечности у остваривању и трезвености код успеха. 

     Био је један од оних великих људи који имају другачију потребу потврде што надраста обично доказивање и оставља дубок траг...

     А то јесте вредност...

     Михаило Ћуповић био је по свему велики, непоновљив, драгоцен...

     И видљив у нашем сећању за сва времена..."  

      Рекла је и записала Снежана Ђенић, директор Библиотеке.

      На једанаест паноа на којем су обухваћене фотографије, новински исечци, документа, писма, у витринама изложене Ћуповићеве књиге и лична документа, све то чини изложбу, омаж Михаилу Ћуповићу. Фотографије популарног Ћупа: са породицом, пријатељима, сарадницима, песницима, на Турниру духовитости... Да би изложба добила на снази помогли су: Нада Обрадовић, Жарко Божанић и Културно спортски центар Чајетина. 

     О дружењу и пријатељству са Ћупом говорио је и песник Слободан Вучинић. Његов говор је био и дирљив, духовит, снажан, искрен, речи су текле из срца, баш онако какав је био Ћупо, непосредан, природан и јак, а нежност је негде била проткана у његовим речима. Пошто је и Ћупо био завичајни песник који је прославио и Златибор и Тару и Мокру Гору кроз своје песме, и Вучинић је овом приликом прочитао своју песму посвећену завичају. Да би омаж добио свеобухватност помогли су Жарко Божанић и Мирјана Лопин Дризо који су говорили стихове Михаила Ћуповића, и Љиљана Ракић као водитељ, кроз ово дивно вече "Сећање на Ћупа".

ПРАГ

Када пређеш рођени праг,

и оставиш најтоплије крило,

да би некуд у свет пошао,

ако за собом не оставиш траг,

неће се знати је ли те било,

и куда си прошао.

Михаило Ћуповић                                                

       Управо онако као је и певао " И када те нема -  треба да те има" и ове вечери, 13. септембра, он је био жив у сећању присутних у библиотеци, необично стваран. Сећали су се његових прича, анегдота, шала, песама, доживљаја везаних за њега и где је Ћупо главни актер. Вече се завршило онако како би се завршило и да је велики завичајни песник био ту, са осмесима и у дружењу, разговору, уз коктел, подсећања и сећања...   

    "130 за 130" назив је изложбе  коју су приредили ученици  Основне школе "Димитрије  Туцовић" у сали библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" у Чајетини, а  поводом 130 година постојања  школе. 

     130 слика са мотивима Златибора, Сирогојна, Мокре Горе, Шљивовице, затим ретке птице Таре и Златибора, топле и веселе боје, сунце ухваћено у златном одсјају, тарабе као чувари кућног огњишта...Разноликост, а иста тема, виђење сваког ученика другачије, као и њихова маштања, снови... 

    Даница Шишовић, академски сликар и професор ликовне културе, која је и предметни наставник ауторима, на отварању изложбе је рекла:

    "Дугих 130 година из наше школе излазе талентовани ученици. Што се ликовне уметности тиче, имам утисак да је ова генерација налик оној професора Косте Вујића. Нисмо имали "шешир", већ мало папира, кофер пастела, које платно, четкицу и бескрајну љубав и машту...

   ...Гледајући слике Јелене Тијанић Савић, од њеног света направили смо свој, како и сликарка сама каже "још лепши".

      У име организатора ове изложбе, обратила се директорка библиотеке, историчар,Снежана Ђенић:

    "Пред нама је једна по таленту, броју аутора и броју уметничких дела, заиста изузетна изложба. Она је успео покушај да се нит трајања, током свих тих дугих година рада и непрекинутог просветарства ове институције од настанка па све до наших дана и визуелно обележи. Она је круна овог јубилеја, и својеврсни доказ плодоносног стварања и трајања једног особеног културног простора због чега ауторима дугујемо нашу благородност."

   Радови ученика ће бити изложени у сали библиотеке од отварања, 31.маја, па наредних петнаест дана.

     Изложба скулптура "Загрљај дрвета и камена" професора Видана Николића отворена је 19. априла, у Сали библиотеке и биће отворена до 28 априла.

     Видан Николић је филолог, доктор наука, универзитетски професор и књижевник. Поред стручних књига из науке о језику, пише приповетке и романе. Такође је и самоуки вајар. Склуптуре ваја од материјала које проналази у природи, на обалама Дрине, Рзава, у шумама Златибора, Таре...дакле , из ужичког краја. Склуптуре су најчешће од корена дрвета, или камена ураслог у корен дрвета.

    Видан Николић иза себе има четири самосталне изложбе, у Сарајеву 2002, Словачкој 2012, Пољској 2012, и Румунији, Темишвар, 2016. У организацији ове последнје изложбе у Темишвару, свој скромни допринос, дала је и библиотека "Љубиша Р. Ђенић". Видан Николић је излагао и широм србије, учествовао на више колективних изложби, а учесник је и више ликовних колонија.

    Изложба малих и средњих склуптура др Видана Николића је заиста несвакидашња поставка, како  и сам назив говори "Загрљај дрвета и камена", представља нераскидиву везу човека и природе, трагање за постојањем.

     Аутор инспирацију проналази у дрвету као извору живота, у коренукао симболу рађања, и камену као симболунепролазности, светрајања. На први поглед склуптуре изгледају као да су рађене од слоноваче, као да су тој снази тог ретког материјала и саме црпиле снагу.

    Оне су разигране, буде машту, кријући у својим чворовима годове трајања. Симболике има и у њиховим називима: Плен, Мајка, Праисторијски мачак, Виолиниста, Сирена, Бацач камена...

     Николић је својим вештим рукама, у дрвету и камену, исклесао нове приче које говоре саме за себе.

                                                                                                           Фотографија: Драган Никић

    ЗВУК ЛАМПАША је назив изложбе која је отворена 23. марта у Сали библиотеке у Чајетини. Као аутор изложбе и каталога потписује се Катарина Мићуновић Доганџић, кустос Народног музеја Ужице, а највећу заслугу за ову интересантну изложбу има Драган Јовичић, колекционар.

    Радио апарати са електронски вакумским цевима - лампама, отуда и назив Лампаши, појавили су се почетком ХХ века. Средином века из употребе их избацују транзисторски пријемници. Код нас лампаши су одолевали до почетка седме деценије прошлог века, да би данас постали колекционарски примерци и музејски предмети.

    На изложби се нашло 24 апарата лампаша. Најстарији апарат Космај 49, произведен је 1949. у Београду у фабрици "Никола Тесла", а најмлађи Симфонија  Е 70, 1970. ЕИ Ниш 1970. године. Драган Јовичић, колекционар који је сваки апарат репарирао и довео у стање да ради, свира, каже: "Спојио сам страст и велико задовољство. Радим оно у чему заиста уживам. Иако овај посао изискује пуно времена, породица се жали да их занемарујем, нема никакве материјалне користи, ја сам ипак задовољан кад овако поставимо изложбу, кад се окренем у овом дивном амбијенту. Увек сам се бавио електроником, занимало ме је, а лампаши су ме заинтригирали. Какав то звук излази из ових украсних кутија и како? Кад сам био мали рекли су ми да у тој кутији живе мали људи, па сам ето, хтео да проверим."

    Уз музику, звук који је допирао из радија, мала Јулија је желела да провери истинитост Драганове приче. Није умела да отвори ову лепу кутију из које је допирао одличан евергрин и понеки шлагер, али је као и остали уживала у музици.

     Катарина Доганџић Мићуновић на чију идеју је и постављена ова изложба, први пут у Ужицу за Ноћ музеја, присутнима је испричала не мање интересантну причу о развоју радија, настанку лампаша који су репарирани, сјајни, очишћени од прашине, поједини са хеклерајем на себи, изазивали носталгију и враћали у нека прошла времена.

     Испричала је, да се први звук са радија чуо давне 1929. године и што се тиче Радио Београда до 1958. био је само један програм. Од страних, слушао се Радио Луксембург. Ужичани су до краја седме деценије ХХ века пратили програм преко лампаша, а 1971. и прве тактове и програм Радио Ужица. Убрзо, лампаше су заменили транзистори, а бомбардовањем 1999. уништени су радио-пријемници са средњеталасног подручја, тако да су и лампаши ушли у историју. Сада са оригиналним лампашима може се и даље слушати Радио Београд, неке бугарске станице и у зимском периоду Глас Русије, а Драган Јовичић шаљиво додаје: "Ја сам доскочио техници јер сам решио да у такве радио апарате уграђујем УКТ тјунере."

     Отргнути од заборава, очишћени и окићени, емитујући звуке шлагера и евергрина, лампаши су показали да и дан-данас могу испунити простор чистим, карактеристичним и јаким тоновима.

 Фотографије: Портал за културу и друштво " Пасаж" и Фото Никић