Изложба

     Трећи меморијал Милана Верговића отворен је 28. фебруара у сали Библиотеке у Чајетини. Ова изложба скулптура је подсећање на уметничко стваралаштво Милана Верговића, првог академски образованог вајара ужичког краја, а о вајарском раду Милана Верговића, академик Љубомир Симовић је записао: "Износио је на свет фигуре и портрете обрађене зрело брижљиво са пуно живота и маште, на један начин који га не одваја од традиције, али га њој и не подређује."

    Током 2016. године, Биљана Угрен Ковачевић, Драган Димић и Милован Даговић, три изузетна ужичка уметника, конципирали су читаву поставку изложбе, како би са једне стране била очувана ова манифестација, а са друге стране, да би кроз своје различите поставке указали на могућности развоја савремене скулптуре и изражаја њене поетике.

    Драган Димић је уметник који је оснивач, организатор, учесник све три изложбе и који је одлучио да уз свесрдну помоћ својих колега Биљане Угрен Ковачевић и Милована Даговића Дага покуша да врати скулптуру, да јој неку нову савремену димензију.

    "Скулптура има своје место и у затвореном и у отвореном простору. Она има симболику обележавања времена. Има симболику опомене, јер уметник је савест друштва. Он обликује друштво, својим деловањем, својим радом, утиче на мисао и само креирање друштвених норми које постоје у савременом свету", рекао је Даговић.

     На Међународни дан матерњег језика, 21. фебруара који је УНЕСКО установио још 1999. године, чајетинска библиотека је отворила изложбу "Минијатура на зрну грашка" аутора др Дејана Вукићевића, библиотекара саветника и водитеља Фонда старе, ретке и минијатурне књиге у Народној библиотеци Србије.

     Ова изложба, како сам аутор каже, први пут је постављена 2014. године и до сада је обишла доста градова широм Србије.

    "Кад се помисли на књигу, обично се под тим подразумева књига која може лепо да стане у руку и да се чита без којекаквих оптичких помагала. Али, може и другачије. Неки од тих примерака ове изузетно вредне изложбе стигли су у Чајетину. Овакве књиге настајале су, по мом мишљењу као истраживача, као научника, као неког чији је позив домен библиотекарства, настајале су из престижа, жеље појединаца да имају нешто другачије, вредније, из жеље издавачких кућа да баш оне издају најмању књигу, а да би књига била категорисана као микроиздање, њене граничне димензије морају износити 100x100x100mm. У фонду старе, ретке и минијатурне књиге Народна библиотека Србије има тренутно око 300 наслова међу којима су највише дела на српском, руском, француском, словеначком, мађарском, немачком и чешком језику, а реч је о белетристици, збиркама поезије, манифестима, монографијама, речницима…", рекао је Вукићевић.

     Посетиоци библиотеке имали су прилику да виде и филм снимљен за емисију "Београдско благо" Редакције дигиталног програма РТС-а.

     23. априла, пре 15 година, на Међународни дан књиге, отворен је Музеј минијатурне књиге у Бакуу, престоници Азербејџана, први и једини музеј овакве врсте у свету. Овај музеј је ушао у Гинисову књигу рекорда као највећа колекција минијатурних књига на свету са 5 600 књига, а колекција минијатурне књиге у Народној библиотеци Србије такође има тенденцију да се увећа.

     Књиге које су обухваћене овом изложбом су: „Горски вијенац“ Петра II Петровића Његоша на српском и мађарском, песме Едгара Алана Поа на француском, кратке приче Мирослава Јосића Вишњића, монографске књиге (Комунистичке партије Југославије или личности – песника Александра Сергејевича Пушкина, Шандора Петефија, Хајнриха Хајнеа)…

     "Такође је интересантан и Ратни манифест краља Фрање Јосифа 1. из 1914. који има димензије 24х22 милиметара и он спада у ултра микро-мини књиге где припадају још две немачке књиге 6х6 милиметара и књиге из тог фонда не могу се читати голим оком већ уз помоћ лупе, " рекао је Др Дејан Вукићевић.

     Интересантно је и то да је традиција штампања малих мини књига старa колико и књига уопште, чак је и Марија Антоанета имала књигу која је могла стати у рукавицу. Поједине књиге украшаване су и драгим камењем и дијамантима, па су их даме могле носити и око врата као украс.

      "Вишовина Крива Река, некропола бронзаног и гвозденог доба" је назив изложбе која је отворена у понедељак, 30. јануара у Сали библиотеке "Љубиша Р Ђенић".

     Изложба је резултат истраживања стручних људи из Народног музеја из Ужица и Музеја на отвореном "Старо село" у Сирогојну. Истраживања  су обављена 2016. године на територији општине Чајетина, тачније у Кривој Реци, Вишовина. Прва ископавања на локалитету Вишовина извела је 1952. године Драга Гарашанин. Тада је евидентирано осамнаест хумки, а ископавања су обављена на седам и то из бронзаног и гвозденог доба, а сондирање је обављено, први пут на бедему Градине 1974. године, а интересовање стручних људи за овај локалитет не престаје.

       Изложбу је отворила Снежана Ђенић, директорка библиотеке. Аутори изложбе Љиљана Мандић,стручни саветник Народног музеја у Ужицу, Светлана Ћалдовић, вршилац дужности директора Музеја на отвореном "Старо село" Сирогојно истакле су да је овај заједнички пројекат помогло и Министарство културе, да су у старим хумкама нађена материјална култура, раритети европских размера, како за бронзано, тако и за метално доба.

       Изложба обухвата паное са фотографијама и писаним текстом локалитета, предмета, начина живота и изложеним предметима нађеним на овој локацији: урне у облику амфоре, накит, оружје, пршљенци...

    У новембру 2014. се навршило 100 година од смрти Даворина Јенка, дугогодишњег капелана Народног позоришта, чије су заслуге за развој наше сценске музике немерљиве. Поводом овог јубилеја, Архив Србије и Архив Републике Словеније организовали су, у просторијама Архива у Љубљани, научни симпозијум Даворин Јенко (1835 - 1914): живот и рад, као и изложбу Даворин Јенко (1835 - 1914).

    Пошто је знатни део живота провео у Београду радећи у Народном позоришту, изложба је допуњена материјалима о Јенковој делатности из ове области, а онда изложена у Београду и по градовима у Србији.

     Организатори ове изложбе која је отворена 13. децембра у чајетинској библиотеци су музеј Народног позоришта из Београда, Архив града Ужица и чајетинска библиотека.

    Изложбу су отворили Снежана Ђенић, директорка Библиотеке и Александар Стаматовић, заменик управника Народног позоришта у Београду.

    Говорећи о изложби Александар Стаматовић је истакао да је Јенко дао печат и оставио траг читавом једном раздобљу од оснивања позоришта 1865, усавршио је класичан српсkи комад са певањем, подигао класичну инструменталну музику на виши ниво, створио прву српску оперету и ударио темеље развоју прве српске опере.

     Његове познате композиције су Напред, Сабљо моја димискијо, Нек душман види, Међу браћом, На мору, Вабило... Поред бројних химни које је Јенко написао за различита певачка друштва, он је аутор и две националне химне: словеначке и српске. Од 1860. године словеначки народ пева његову композицију Напреј, застава Славе, као химну, а композиција Боже правде писана као хорска нумера за алегорију у стиховима Маркова сабља и која је играна у част пунолетства кнеза Милана Обреновића, од 1882. постаје и до данас остаје - државна химна Србије.

    Изложбом су обухваћени, хронолошки, представљени његов рад и живот, позоришни комади за које је писао музику јер је он провео 30 година у Народном позоришту, затим занимљиви детаљи из живота и фотографије. Изложбу су употпунили чланови хора "Златиборска вила" из Ужица који су извели химну "Боже правде".

     У сали Библиотеке 20. октобра отворена је ретроспективна изложба слика и цртежа Зорана Матића, а све у оквиру циклуса "Они које не заборављамо".

     Зоран Матић је рођен у Сребреници, 1960.године. Завршио је Школу за примењену уметност у Новом Саду 1979, а дипломирао на Новосадској Академији уметности, одсек сликарства, 1985. године, и магистрирао на истој Академији, смер цртање. Члан УЛУС-а је био од 1986. Излагао је на више групних и самосталних изложби. Радио је као професор у Уметничкој школи у Ужицу, и на Учитељском факултету, као изабрани асистент - приправник за предмет Методика наставе ликовне културе. Живео је у Бајиној Башти. Његов животни и сликарски пут прекинут је 2004. године тако да je српска савремена уметност остала недограђена и осиромашена за још један непресушиви извор и таленат.

     Изложбу су отворили Зоран Цветић, директор Градске галерије Ужице и Снежана Ђенић, директорка Библиотеке. Говорећи о Зорану Матићу истакли су да је он био изванредан, студиозан цртач и графичар. Карактерисали су га експресивни, брзи, одсечни потези. Изложба коју су посетиоци могли видети представља посебну причу која се преноси са његових слика и цртежа, причу "црне фигурације", причу о тескоби, насиљу, страху, предвидећи предстојећи рат и све ужасе које је он донео. Такви су и наслови његових дела: Бол, Грч, Мука, Болница...

    Изложбу чине и цртежи, актови жена. Матић слика љубав, жену која је природни извор и симбол снаге стварања и разарања, жену која је предмет жеље за поседовањем, жудње и нежности, жену као узрок човековог бола, очајања и пада.

     Историчар уметности, Биљана Спаловић, у рецензији за каталог изложбе записала је: "...Колико је труда и снаге морао уложити да би сачувао бојама скале, јасност, дубину и звучност, да би црвеном изразио бес, плавом узвишеност, љубичастом страх, тугу и безнађе, а белом невиност. Иако је сликајући увек био снажно и бескомпромисно емоционално ангажован, веома пажљиво и с посебним осећањем мере решава проблеме колористичког и пластичног, контролише потезе, њихов правац, непосредност, истицање фигуре, ритам. Мало је оваквих дела која тако сугестивно изражавају своју поруку откривајући нам способности једне епохе и која тако убедљиво откривају болне пределе психе, страхове и немире."

      Зоран Цветић, као организатор ове изложбе, истакао је да велику тешкоћу представља прикупљање дела за циклус "Они које не заборављамо". Што се тиче Зоранових слика велику захвалност упутио је Зорановој мајци која је била присутна на отварању изложбе у Чајетини и која је помогла да се слике нађу и изложе.

     Изложба "Армијски ђенерал Крста Смиљанић", историчара и директорке библиотеке, Снежане Ђенић била је изложена од 24. до 29. септембра у сали Српске православне цркве Светог Спиридона у Трсту. 

     Изложба посвећена Крсти Смиљанићу, великом ђенералу и стратегу, човеку који се правом са сврстава у ред знаменитих Срба 20 века, дело је аутора Снежане Ђенић, историчарке која је један од најистрајнијих и најдетаљнијих истраживача историјске баштине златиборског краја. Као таква, изложба је имала велики одјек и у самом Трсту, па не чуди велики број посетилаца.

     Изложба је отворена у суботу, 24. септембра у присуству конзула Републике Србије, Љубомира Мирковића, председника Правосласвне црквене општине Трст Златимира Селаковића, представника делегације општине Чајетина и великог броја људи српске заједнице у Италији и самих Италијана.

      Отварајући изложбу Снежана Ђенић је рекла:

     "Велику привилегију, част и задовољство представља могућност да у овом велелепном храму који сведочи о историјском значају српске колоније у Трсту, презентујемо део културно - историјске баштине златиборске регије, кроз културу сећања на прослављеног и знаменитог ђенерала из Првог светског рата, Крсту Смиљанића.

     Тиме обележавамо и страдања у Великом рату, првом и највећем глобалном војном сукобу два савеза држава у дотадашњој историји човечанства у коме је и српски и италијански народ поднео до тада незапамћене жртве. Србија је преживљавајући своју голготу изгубила милион и двеста шездесет хиљада људи, што представља 28% од целокупног броја становништва.

      Због тога вечерас, на овом месту, месту сећања имам потребу да поменем и примере велике солидарности и пријатељства српског и италијанског народа када је италијанска морнарица спашавала српске војнике и цивиле који су се повлачили преко Албаније. Сведочанство о томе и данас стоји исписано на табли у луци Бриндизи. Наша захвалност је дубока", истакла је Снежана Ђенић.

     На отварању изложбе присутнима се обратио и председник Скупштине општине Чајетина, Милоје Рајовић, који је истакао да су овом изложбом отворена врата за сарадњу Трста и Чајетине, не само у области културе већ и туризма и привреде.

      "Светлописом кроз прву српску ваздушну бању" је назив изложбе старих фотографија Златибора чији је аутор Снежана Ђенић, историчар и истраживач културне баштине златиборског краја. У великој галерији Чиготе, од 13. јула, изложено је око 80 фотографија које имају за циљ да испричају једну причу из прошлости, сведоци времена о почетку и развоју туризма на Златибору. Са старих фотографија предела, људи, лепоте Златибора, почиње документована прича о овој планини која заслужује да буде на врху туристичких дестинација Србије.

     Радећи, истражујући и припремајући Светлопис ауторка, Снежана Ђенић, је посетиоцима Чиготе и многобројним туристима кроз фотографије приказала Златибор с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Светлопис (који и сам магично звучи, старовременски и типично српски) је хроника Златибора и вредна баштина.

      Изложба "Светлописом кроз прву српску ваздушну бању" је настала 2013. године и први пут је изложена на свечаној академији поводом прославе 120 година туризма на Златибору, затим у Библиотеци "Љубиша Р. Ђенић", затим се нашла у Београду, Пожези и Ариљу, а сада је изложена баш у Чиготи, не случајно, јер је и Чигота промотер правих вредности.

     "Чигота је право место где би требало да стоји стална поставка ове изложбе јер она на исцрпан и репрезентативан начин управо говори и о најзначајнијем сегменту туризма а то је лечење или здравствени туризам који је у основи рада Чиготе. Здрвље, снага и лепота свакодневно су заступљени у нашем раду а и представљени су и на фотографијама ове изложбе", рекла је Мирјана Црнчевић, библиотекар саветник на отварању изложбе и подвукла да ће ова изложба у галерији Чиготе моћи да се види до Нове године.

     Ауторка Светлописа, Снежана Ђенић, обратила се речима:

     "Ова изложба је својеврстан покушај да путем сачуваних "светлосних записа", боље схватимо једно време, да га доживимо са свим његовим благодетима и невољама, да упознамо ондашње људе који су својим сензибилитетом успостављали другачије односе, имали другачије вредности, другачије изгледали и мислили, да упознамо њихова лица, њихов живот, потребе, занимања, веровања и да на тај начин видимо носталгично лице неког сасвим другачијег света...

     ...То је време које не смемо заборавити јер је достојно нашег трајног памћења. Велика дужност свих нас је да оживимо слику прошлости, у којој су трудољубивост, добре намере и вредна дела видљиви, тако да постају део колективне меморије једне епохе, а то сигурно представља снажан услов опстанка и темељну одредницу наше будућности."

Фотографија  Самир  Аслани          

      Поводом 100 - годишњице од рођења Бранка Ћопића, 1. јуна у глерији Чиготе на Златибору, отворена је изложба "Ведрине и сете Бранка Ћопића", а ауторке ове изложбе и каталога су Ратка Младић, Народна и универзитетска библиотека Републике Српске и Олга Красић Маријановић, Библиотека града Београда. Организатори ове вредне изложбе су библиотека Специјалне болнице Чигота и Библиотека Љубиша Р. Ђенић.

     Пратећи кључне моменте из живота и стваралаштва Бранка Ћопића, хронолошки, на 35 плаката документима и фотографијама представљен је целокупни опус живота и рада: од рођења и детињства у Хашанима, школовања и студирања, боравка у партизанима, рада после рата до трагичног скока са Бранковог моста и краја његовог живота.

     Бранко Ћопић припада једном већ заборављеном времену, времену Другог светског рата и Титоистичкој Југославији, земљи која више не постоји. У тој земљи, шездесетих и седамдесетих година био је је најомиљенији, најтраженији и најчитанији писац како за децу, тако и за одрасле. Он је писац који је књижевности и историји оставио обиман књижевни рад, трагичну животну причу и значајни културни печат.

     Олга Красић Маријановић истиче да је Бранко Ћопић, иако је за многе био режимски писц, у суштини био највећи критичар тадашњег режима, и од стране тадашње врховне власти прогањан и цензурисан. И његов живот је био препун парадокса, преокрета и нечег судбински предодређеног.

     "Грађа изложбе највећим делом преузета је из Архива САНУ где се, вољом писца, и целокупна оставштина Бранка Ћопића. Љубазношћу академика Василија Крстића, као и особља Архива, стављена нам је на увид и обрађена и необрађена архивска грађа: рукописи, преписка, позивнице за различите манифестације, плакати, награде, новински чланци, фотографије из приватних албума породице Ћопић... За потребе изложбе скенирано је 1000 докумената, тако да прикупљена грађа далеко превазилази реализацију ове изложбе и каталога...", каже ауторка изложбе.

      "Од првих ствари па до данас ја личим на себе, пишем на свој начин и нећу себе да изневјеравам. Нећу и да разочарам своје читаоце који су на мене навикли, а ја на њих, јер сматрам да имам шта да кажем и нису ми потребни помодарски трикови и обмане... Желим својом литературом да афирмирам живот, све његове лепоте и радости и људе своје земље који су ми најближи и најпознатији дио човјечанства, опћељудске заједнице.

      Стојим, с друге стране, на становишту да све што се пише о људима у свјету треба да се саопћи разумљиво, на линији људске нормалне логике и да је ту непотребно закукуљавање, насилно прављење загонетке. Не знам чему води та наглашена херметичка литература, чему води, коме треба?"

                                                                                          Бранко Ћопић: Дијалози            

САНУ - 14532 - VIII - 46           

"Код сваког су народа најсветије ове три ствари: закон, језик и обичаји; тим се народи један с другим рођакају и један од другог разликују. Како народ изгуби те три светиње, он изгуби и своје име"

Вук Стефановић Караџић                    

     У сарадњи са "Музејем језика и писма Тршић" од 17. маја у сали Библиотеке је отворена фото - документациона изложба " Српско писмо и језик кроз историју", ауторке мр Дајана Ђедовић, која је део сталне поставке Музеја у Тршићу. Као и Библиотека кроз неговање, промоцију и пласирање ерског хумора "Музеј језика и писма Тршић" кроз ову поставку популаризује језик у смислу Нематеријалног културног наслеђа. Библиотека и Музеј су већ и раније сарађивали тако да ова поставка преставља наставак успешне сарадње ове две установе.

     Ана Чуруговић, кустос, етнолог и антрополог Музеја језика и писма Тршић, говорила је ђацима ОШ "Димиртије Туцовић" о значају нашег језика и писма. По Аниним речима од када је отворен Музеј језика и писма у Тршићу 2011. године, од тада је и изложба Дајане Ђедовић део сталне поставке Музеја. Она је, развој нашег језика који је  био јако комплексан у историјском смислу,представила пријемчиво и одговарајуће свим генерацијама и најразличитијој публици.

     У оквиру изложбе приказана су писма која су се користила у Србији од 9 века: глагољица, ћирилица и латиница. Престављени су и најистакнутији реформатори српског језика и писма: Ћирило и Методије, Климент и Наум, Доситеј Обрадовић, Сава Мркаљ, Лука Милованов, Јернеј Копитар и Вук Стефановић Караџић. Поред тога, ауторка је кроз истраживање ове теме била у поседу низа докумената писаних различитим писмима, а Ана Чуруговић је све присутне упознала са самим Тршићем и животом и радом Вука Стефановића Караџића коме је Музеј посвећен.

    "Ми се у оквиру Музеја, заиста трудимо да, не само кроз изложбе већ и кроз друге програме, говоримо о језику као о важном чиниоцу културе, а и као о важном носиоцу идентитета", истиче Ана Чуруговић. "Кроз овакве изложбе приближавамо наш језик младима, дајемо важне одговоре и настављамо сарадњу са вашом библотеком коју смо започели када је у питању нематеријално културно наслеђе."